Дело

325 КРНТНКА И БИБЛНОГраФИЈА коју г. иреводилац као да ннје схватпо, те према томе, ни дово.ђно ношговао. 0 томе ће се свако увјерити (ако му горњи примјери нијесу достатни), успореди ли с иреводом неке знамените пасусе из Ариостова епа, као, на прилику, ону красну присподобу о ружи и дјевици у нрвој пјесми, која се заночиње стихом: La verginelle е simile alla rosa. Пзгледаће можда, коме, е сам горе наведена мјеста навлаш по преводу г. Станојевнћа иабирчио; напротив, она су ми при читању сама за око запела, као шго сам прочитавши прву пјесму, одмах био на чисто о главној манн овога превода: о његовој прекомјернеј слободности. А што се та сдободност креће у гранпцама спореднога. то још не може служитп нреводпоцу извином за његове licentiae, јер ми видимо да се — њих ради — често губс или алтеришу дпвне црте Арпостове иојезије. Ја нећу бпти тако дрзак, те г. Сганојевићу пребацити. да му нпје можда довољно познат бпо псторпјски и естетички амбијенат, у ком је ноникао Бијесни Орландо; али морам рећп, е он о томе амбијенту није водио довољно рачуна Ариостов је спјев удешен нрема духу и укусу Италије првпјех година XVI-or впјека; удешен да буде читан пред велможнпјем спахијама и отмјенијем госпођама Ферарског нли урбпнског двора, гдјено, пстпна, нпје данашњи морал владао, али се опет зато много пазило на углађеност u отмјеност Форме; удешен да се декламује по салонима римским и венецпјанскпм, којпма су дувари били украшени прпзорима из ОвидиЈевих Мета.чорфоза, нонекад живонисима РаФајиловијем и Тпцпјановпјем, u укојпмасе окупљаше цвијет оног иоганског друштва да се удвара благороднпјем владикама, попут Доне Лукреције Борџије, која је знала латпнски и ашиковала с кардиналима. Коме су те u још многе друге снециФпчне околносги нознате, тај ће се лаке домислити, шта је хтио н шго је могао бити Бијесни Орландо, наиме: одсијев моралног u естетичког живога ондашњег талијанског друшгва. То је оно, што је г. Сганојевпћ морао имати иред очима, те би јамачно био избјегао неким сувише вулгарнпјем локуцијама, које је у свом преПЈеву унотребпо као и неумјесном зазирању од неких, нстина малко жив.ђих, ал опет у облику здржанијех призора, које је он нашао за добро да у нревођењу изосгави, као оне двије строФе у VIII пјесми, гдје се описује јалова нохотљивост једног старог сатира, којему . .. al disio non rispose il corpo infermo. Jep је занста малко чудно, у ово наше маторо доба (tin de siecle), видјетп г. нреводиоца гдје Арностове нагости застире смоковијем лишћем, те се нред читаоцем извињава; Овдје изоставит' нешто ваља мени, Да чедна нублика српска не црвени.