Дело

327 КРИТИКА и бивлиографија стаља, али вредни, пуни родољубља и Факудтетски образовани млади људи. Сем Мила, сви су родом нз Војводпне Ови су они из гомилице олнх младих, образованих Срба, који се својим књижевним радовима јављаЈу у доба. када, особито у љихнпм крајевима, јако осваја и заноси млада срца н умове дух народноснп. Тежља да се Срнство узвиси, да му се корисги, да се идеја уједиљења оствари, јако тада избија на видик. Нашавиш ватреннх u свесних својих бораца у овим младим Србима, она природно веје кроза љихове саставе, јаче или слабије. Овим својпм радовпма неторица овпх приноведача нрииадају школи Eoiodoja Атанацковиба, којп умегнпчку срнску приповетку изводи на сувремено земљиште, када се у љој ночиње цртати сувремени српски живот. а но мало и догађаји из иовеснице нашега народа. Тај иравац рада на свакп начпн је био напредак према ономе, у којем ипсаше тво* рац уметничке прпноветке наше, Милован ВидаковиК. Ових шест састава су управо допуна карактеристици приповедачке школе, из које је роман творца те школе, Вогобоја АтанацковиКа: Два Идола, који Српска Књпжевна Задруга издаде у II колу своме (1893. год.): с тога заслужују да се на љих обрати већа пажња. Павлу ПоиовиКу Шаичанину није било више од 20 година, кад је иосле доста испеваних лепих песама штампао у Драгољубу, забавнику за 1844. год., (који издаваше у Пешти Тодор ПавловиК) новелу : Четири Каранфила — новела — (из пољског живота последљих јагелонских времена)и, чији је предмет љубав, силнпја од свега, прожет родољубљем. Главна идеја: да је за човека најирикладнија невеста његове народности, изражена је у речпма главнога јунака Спгмунда: — „У нагиим само пољима узабрано цвеће је кадро достојно дичиги верне огаџбине наше синовеи (стр. 29.) Садржина је у овоме: Пољски краљевпћ Сигмунд, као удовац. бави се подуже у Билни, камо му краљ, отац његов, шаље најприснијег му пријатеља. Модржевског, да га утешп. Сигмунд прича овоме о својој прврј љубави с Олгом, ћерком пољскога племића, Баживилова, коју не могаше узетп, јер га отац нринуди да се, зарад среће огаџбпне своје, ожени Јелпсаветом, ћерком немачкога цара Фердинанда, која након три голине умре ; а и Олга, преко воље удата за Гастолжија, војводу иољског, остаје удовица. На молбу Сигмуднову, Модржевски му помаже у његову смеру, да се с Олгом тајно венча; а, на скоро ио смрги краљаona нридобпја п иољско племство у корпст Олгину, те она би у престоници Кракови крунисана. Цела је новела у врло кратким сличицама у радњи. у којима највише видимо Сигмунда и Олгу. Али су те сличпце са сувише описа у себи, а уди им u то, шго ногичу из причања самога Сигмунда, у место од ппсца. Уметничка обрада у оиште носи на себн све знаке иочегништва; ну, добра воља, брижљивост нриноведачева видна је кроза сав састав.