Дело

КРИТИКЛ И БИЈШ10ГРАФИЈА 329 II главна идеја: „. ... страшно је пза драгог евог заостати* (стр. 54.) далеко је нспод оне у првој причици. То се јасно види и из садржине њезине. Пван u Јелка жарко се љубе. Пошто Пван, као четовоћа једне дружпнпце, храбро одби нападаје „неких турских хајдука", што беху нападали на седо његово и околину му, враћа се у своје село. с намеро.м да Јелку занроси у родитеља Ну отац је већ одавно обећао Пванову нобратиму Милану. Те кад не уснеше узети се, Пван н Јелка хоће драговољно себн живот да одузму. С тога, у ноноћ, у пољу. Јелка долази Ивану, он је загрли, па испали две пушке: њу само pituu а себе уби. — Једка u даље живи, тужећи „сваког јутра и вечерац, на гробу своје мајке и драгога. Какве суморне слпке, пуне очајништва, без н једнога зрачка наде! Какви нреко мере осетљиви и за борбу у животу неиодобни карактерп! Јелкпна судба растужује срце, не улевајући му никакве крепости. —Као да ће ова нрпчица бити одјек љубавнога очајања самога приноведача. „празних нада“ његових као љубавника. II он је завршио свој живот самоубпством. као и његов Пван. Жалосни иримери, који да богме нису за углед ! Ова је прича ирвп пут штампана у Даници за 1862. где је те псте године штампана и друга: Два Побрати.ча, а у Јавору : Из ђачког дчвв ника. Једна (Бележникова кКи) је остала у рукопису. Слажемо се с нисцем Предговора, да је у овој причици језик: „деп, чпст и правилан, као мало у ког нисца — његова вршњака* (Предговор стр. XXIII), али не и у томе да је он — овде — изабрао „доброг п иитомог* и „јупачног* човека; јер из Иванових речи впди се да све то јунашгво највише долази из љубави ирема Јелци u пз наде да ће је, носле срећне борбе с Турцнма моћп битп достојан. Чим се та нада гаси гаси се и жпвот његов. а ово не показује правога узор-јунака, којемје Српство најузвишенији идеал. Доброту његову можемо иреноручптн, алп не бпсмо могли рећи да је и „питом“, сем кад би се гај израз идентиФпковао с малодушношћу и мекуштвом. На реду је прииоветка једнога рано преминулога (у 27. години) човека, који је највише познат са својих крптичких састава, а који је сем превода : прииоведака и драма, написао u три оригиналне прииоветке. Tojeiiocra Руварац (рођен 1837. у Старим Бановцима.) Приповетку Карловачки ђак (стр. 55.—96.), наиисао је кад му беше 23 године. По величини ова је прича већа од обе претходне, а но лепоти је ленша од њих У онима двема нећемо наћи онога лаганога и нрироднога цртања појединих слика, као у овој. нити пријатних. тихих оииса, каквих је у овој. Иа и главнп карактери немају оних махна у својем извођењу. Сиже је у овоме : .Ђубинко, сиЈЈОмашнн, честити карловачки богослов, заљубио се у Драгпњу, лепу и честнту кћер доста имућна Карловчанина, господар-Јове. Ну Јова не даде да му кћи пође за Ђубпнка, већ је натера да пође за немила, ну имућна Сгеву Петрпћа. Ђубинко одлази и постаје кскушеником у манастнру Шишатовцу, а