Дело

ГОСИОЂНЦА ФПФИ 387 Једини мали маркиз Вилхелм желео је да примора звоно да звони. Он је беснео што је његов иретпоставњени, из иолитичких разлога, ноиуштао свештенику, и сваки дан молио је команданта да му донусти да један једини иут учини : «Дандан-дан”, само да се слатко насмеје. Он се умињавао око њега као маче, ласкао му као жена, улагивао се као каква њуба знпца, која тражи да joj испуните неку њезину жељу; али командант му није попуштао, и госпођица Фифи, да би се утешио, «чпнио се невешт» у замку Ивилу. Сва петорица стајаху неколико минута крај прозора и удисаху влажни ваздух. Потпоручпк Фриц са усињеним осмехом рече : „Де госпођице заизда неће имади лебо бреме за своју шедњу*. После тога сви се разиђоше; сваки оде на своју дужност; а капетан ie имао много посла око спремања вечере. У вече, кад се опет састадоше, прснуше у смех, кад ви деше како се сваки угладио, напомадио и намирисао, као да ће ићи на велику мапевру. Командантова коса не беше толико седа као што је из јутра била ; а капетан се (еше сасвпм обријао, само му беху остали бркови као два пламена испод носа. И ако је киша пљуштала, ппак оставише отворен прозор, и свакн час нагне се по који и ослушкује. У шест сахата и десет минута барон објави да се чује тутањ кола. Сви потрчаше прозору и угледаше четири коња, нокнсла до костију, са којих се дизаше читав облак паре и који тешко дишући у галопу довукоше велпка кола. Нет жена сиђе на нерон, пет леиих девојака које је бриж.биво нзабрао неки друг капетанов, коме је Послушнп однео ппсманце од свог оФицира. Оне су одмах примиле нозив, знајући да ће им се добро платити, јер су већ три месеца имале одношаје с Прусима, на су их добро познавале. Оне су гледале на свој одношај с људима као на обичну трговину. «То наш занат захтева,” говораху оне уз нут, сигурно да тим ућуткају оно мало савести што нх je грпзла. Одмах уђоше сви у трапезарију, која је при светлости свећа изгледала још жалоснија. Поставивши сто, на ком се виђаху разна јела, скуноцено посуђе и сребро, које су нашли 25*