Дело

1 388

д е д о

у зиду, где га, је пређашњи господар био сакрио, давао је том месту изглед неке крчме, у којој вечерају разбојници после какве похаре. Капетан. веома радостан, докопа женскиње као евоју сопственост, њубљаше их, загледаше, оцењиваше њихову вредност, и кад остала тројица млађа хтедоше узети сваки по једну, он их строго одби, задржавајући право да их он сам иоделп, држећи се строго права старешинства. II да би избегао сваку препирку, сваку свађу и сваку сумљу о иристрасности. он их намести у ред по велич ни узраста, па онда обраћајући се највећој од њих запита је строгим и заповедничким тоном : «како ти је име ?» А она, трудећи се да јој глас буде што је могућно крупнији, одговори : „Памела“. Тада барон објави : „Нумера један, именована Памела, досуђује се команданту.“ После тога загрли Блондину, другу по реду, у знак својине, Оту даде дебелу Аманду, Еву, названу Патлиџан, потпоручику Фрицу, а најмању и најмлађу, Еврејку Рашелу, која имађаше црну косу, ватрене светле очи и кукаст нос, што п јест одлика њезина племена, досуди најмлађем ОФициру, слабуњавом маркизу Вилхелму фон Ејрик. У осталом све беху лепушкасте и пуначке, без нарочпта нзраза лпца, готово све једнаке облином тела и бојом коже, што долази од свакидашњег развратног жнвота, што су га за једно проводиле у јавној кући. Двојпца млађих ОФицира хтедоше одвести своје даме, под изговором да нм даду четке да се очисте и сапуна да се умију, али капетан им то не допусти, доказујућп да су и овако довољно чисте да могу одмах сести за сто, и да они имају намеру пзмењати их и тако узнемнрнти и остале нарове. Његово пскуство одржа иобеду, само што су летели пољупци за пољупцима. Па један мах Рашела се угушено закашља да јој ударише сузе на очн, а из уста јој јурну читав облак дима. Маркиз, хотећи као бајагп да је пољуби, бешо јој дунуо пуна уста дима. Она се пе наљути, не рече ни речн. само што свом господару погледа ираво у лице, а у оку јој сену варница.