Дело

ВЕСТАЛКА 417 Тако дрктну срце њено, а заблиста поглед плави : У дубокој полутами блажена се слика јави. Је л то жубор рајске пјесме, што ио храму лети сада? Не ! Пољубци жубор дају : момче грли мома млада. На уснама усне стоје, жудно рука руку тражи, Крвца јури и по лицу облијева њине дражи. Рјечи ћуте. срца зборе, са душом се душа сплела ; Кроз нрозоре мјесец зрачп, па им љуби равна чела ; А у храму све је мнрно, само сл јећу рајскн гласи, II са дахом лепршају Весталкине златне власи. Цоноћ мину, мјесец зађе, кандила се свјетла гасе, Из шумнца орошених данку пјесма отима се. II пос.кедне звјезде неста, у кандилу пламен мину, Од момка се мома трже и светом се кипу вину. Али касно .. све је касно : пред њом будне страже стоје, У дубини тамног храма хор самртну пјесму поје. II побл’једи лице њено и небеска румен сане, Ко јесенски цв’јет кад клоне и са витих грана пане. Л јевом руком груди стиште а десницу к небу даје II кроз сузе задних снова милу слику гледала је ; Гледала је црне очи, коврџасте миле косе, К о што свехли цв јетак гледа зору испод сјајне poce'. И јутрење сунце сину и пољуби њене власи, А по своду хорнла се смртна ијесма, смртни гласи. 9 —XII- 95. y\i/lEKCA JIlAHTHTv Дело X 27.