Дело

ЂУКАН С^АКАВАЦ приповвтна С. Матавуља (Наставак) IV Бјеше недјеља. Ја сам се враћао из цркве. Под зимњом ведрином, која једва већ бјеше настала, стаклила су се ломна нриморска брда, исплакана бескрајнијем пљуском. Под ногама шкрииао је пијесак. Кога год сам сретао и спазио, свак бјеше весео, као да је из тамнице изишао. Лзуди су се највећма разговарали о силној штети што су дуге кнше нанијеле маслинској њетини; тјешили су се да ће ведрина потрајати, те да ће дајбуди њешто напабирчити од благословена рода. Женске су се распитивале за болеснпке, јер зимња влага бјеше такође донијела грознице. Али је мимогретке било разговора и о свадбама, могло се чути љубавног пецкања момчадије и дјевојачког кикотања. Сјећам се да сам био врло весео. Са врха наше улице угледах читаву врпу жена гдје се сунчају, а из Мартина дворишта изиђе нека омалена лацманка, идући ми у сусрет. Она се устави поред жена, причајући им њешто. Ја се веома зачудих кад је нознадох. Бјеше то општинска бабица, чувена и као љекарица. Ја убрзах кораке, али ме заустави једна сусједа. — Јадна гвоја кума ! вели. Баш нијеси срећне руке. Ето јој вајде од удаје, од другог човјека ! — Шта је било ? заиитах уплашен. — Како, шта је било ? вели жена гледајући ме некако чудно.