Дело

420 Д Е Д О , - - ' — А ie ли истина, да је Фифина тешко болесна ? Он слегну раменима не прекидајући звиждање. — А је ли истина да је кума побацила ? Курсуп се загледа у мене зачуђено, па удари у смијех. — Што се смијеш, бештијо ? Зар је то њешто смијешно? Курсуп ме одмјери од главе до пете, па потече к штенари и одријеши Тамбура држећи крај од синџира у руци п стаде дршкати пса на мене. Тамбур ми се најприје примицао машући репом, па поче лајати. На то се отвори прозор и промоли жута глава Ђинђувијина. Ја јој дадох знак да ћути али она окрете главу, казујућм оннма унутра ко је, па ми рече да ме зову. Тада се увјерих да ме је сусједа слагала, те потекох узмрачне степенице Али у великој, мени добро познатој соби, затекох чудан призор. На широком брачном кревету, под иконама. пред којима гораше кандиоце, лежала је Марта, управо већма je сидјела са мноштвом јастука под плећима. Да нијесам знао е је она, да нијесам познавао њену црну косу и очи, не бих је познао, толико се бјеше измијенила, — права авет. У другом углу, на креветићу, вирила је испод покривача блиједа главица ФиФинина. Поред ње сидјела је тетка, држећи једну руку под иокривачем. Између кревега, под чађавом сликом рускога цара> Ђукан узјахао на столицу, држећи на њеном наслону њеку велику укоричену књигу, коју сам ја врло добро познавао, јер бјеше једпна у кући, јер сам је Бог зна колико пута читао. То бјеше Качићев: Разговор угодни Народа Словинског. Ријетка је у Приморју кућа без те књиге. Ја се снебих. Нпјесам знао како да почне.м, ни куда ћу погледом Ђукан ми климну главом, Марта гледајућп ме испитњивог осмјехну се и започе : — Ходи, кумићу, сједи до мене на кревет. Хвала ти. Баш ми је мило што си дошао. Јеси ли био у цркви ? — Био сам, рекох сједнувши на њен кревет, чело ногу. Она ме опет стаде посматрати. Ђукан, оборивши очи на отворену књигу, ноче мрморити у себи, при чему je мрдао обрвама, а брчине му трепераху. Тетка ме не ногледа, баш као да