Дело

ТаУКАН СКАКАВАД 421 М0 Н0 бјешо ни опазила, него je сједила лицем окренутим прозору. — Је ли бнло доста свијета у цркви ? започе Марта. — Богме није, рекох. Врло мало ! Ђукан склопи књигу, па стаде ходати, машућп њом. II он започе : — А неће, болан, наше јарчине да иду у цркву. Како се ми Богу молимо, онако нам и помаже ! А тамо у свијету, Тудешци и Талијанци врве на богомољу као овце на co ! Марта је пратила сваки његов покрет. Кад он ућута, она уздахну и хтеде њешто да рече, али он настави. — Истина, могло би се то исто и мени приговорити, али ја не идем у цркву само због попине... Бога ми, само због њега, јер га мрзим, а да je какав други, рецимо да је какав стари калуђер, ја бих од милине ишао сваког свечаника. — Ама не иде се у цркву ради попа, нсго ради Бога. рече жена умињато, као увијек кад је с њим разговарала. Ђукан јој се примаче и стаде је миловати по коси. У томе маху по изразу лица толико се бјеше преобразио, да бјеше мио човјек. Али у исти мах мени се предочи његов грозни, нечовјечни поступак. Наслућивао сам шта значи она кобна ријеч, па онда сјетих се његова понашања са Томком, његова кињења Ђинђувије, Курсупа и стоке. Био ми је одвратан. Бона жена узе га за руку и, с изразом као да бјеше у свесрдној молитви, прошапта : — Је ли истина, Ђукане, што кажем ? — Истина је, моја добра, моја мила Марто, одговори он, затуткавајући покривач око ње. . Па додаде уздахнувши: Ти увијек истину говориш, ти увијек право имаш ! Ја ћу тебе увијек слушати Кад да Бог и Богородица да оздравиш ти и дијете, ја ћу ићи у цркву. Видјећеш да ћу ићи сваке недјвње. Па ићи ћемо све троје. Јер, болан, ја вЈерујем у Бога, — ти нијеси никад чула од мене, да га сеја не бојим! Јер, болан, ја нисам од онијех, који кажу да је и то жвр ! Јер кад свему на свијету има старјешина, онда има и свијету старјешина! Је ли тако ?