Дело

422 Д Е Д 0

— Тако је ! потврди Марта. — А има губаваца, који се не 603е Бога. Ја сам запазио да се ти људи боје свакога другог. А ja вјерујем у Бога и мајку божју и св. Николу и у све угоднике Божје. (Ђукан сними капу и прекрсти се три пут гледајући са страхом у иконе). А сви смо грјешни ! Кажи ми, ко није грјешан ? Зар ови Латини што једнако лижу олтаре, зар онај пупави шјор Крштан што сваког јутра иде на мису, а даје новац на добит, са двадесет од сто? Aja, аја, ја нијесам таки. Ја сам зао, оиак човјек, јер ми је то у крви, али се бојим Бога у дубини душе и дао бих свој живот за свакога ко ми је мио ! Глас му је дрхтао. Очи му се напунише суза. Марта га гледаше са неисказаном преданошћу, а сузе јој се котрљаху низ лице. Ђукан јој обриса очи, па запита њежно : — Збиља, хоћеш ли да поручим за Кату Јовову, да дође, да ти буде у друштву? .. Могао бих ја данас послије ручка да отидем за њу. Марта одмахну руком покретом, који је значио: остави, послије ћемо о томе говорити. — А хоћеш ли, да ти штијем дал>е ? настави Ђукан. Марта потврдп главом. — А знаш шта ? дода Ђукан. Нека кума и кумић остану на ручку с нама ! Марта се осмијехну и опет потврди. Онда Ђукан зовну тихо : — 0, Анђелија ! ( 'тара дјевојка (коју је господар доиста нрви пут зовнуо иравијем именомј дође лагано нз кујне и стаде пред нама обореннјех очију. — Хоће ли биги доста ручка за све нас што нас је овде? заиита Ђукан. ( лушкиња се намршти и слегну раменима. — Ја мислим има у кући доста пиринча. Додај колико треба ! настави он. 1.'инђувнја као да је њешто премишњала. Најзад проговори: