Дело

'БУКА11 СКАКАВАЦ 423 — А ја кб ве.Бу... кб знаш... најиослије како знате ! заврши срдито н расколачи очи на Марту и ФиФину. па се, као згрожена, трже и отиде брзо. Ђукан сав преблиједи и загледа се за њом. Али га Марта оиет узе за руку и рече му : — Хајде, болан, штиј ми ону пјесму о Скендер-бегу ! За вријеме тога разговора Ђукан ми бјеше заклонио тетку и ФиФину, те кад се он одмаче, видјех да нам је тетка окренула леђа и сасвим се нагла над дјететом. Марта се узвијери и с натегом сједе. Ђукан, који ништа од тога не бјеше оназио, узјаха поново на столицу, расклопи књигу и започе декламовати : пСанак снила Војслава краљица, «Вјерна њуба краља од Епира. «Санак снила, у сну је видила «Да је љута змаја иородила

— Пс! учини тетка и диже руку, али Ђукан не опазив ни то, те настави : ((Крила су му Епир покривала, «Цариграду глава допирала

— Прекини, зла ти пјесма ! викну тетка.... ево опет конвулшиун (фрасф). Марта цикну мучећи се да сиђе с кревета. Ја и Ђукан потекосмо Фифини. Дијете склопило очи. Капци му, сваки мишићак на образу, уши, подваљчић, вратне жиле и груди почеше дрхтати , али сасвим онако као што дрхти месо млада јагњета , кад је разуђено одмах после заклања. — Јао мени, ето умрије ! закука Ђукан хватајући се за косу... Јао мени, дајте свијећу !... Анђелија, донеси свијећу ! Зачу се ужасан врисак иза мојих леђа, и Марта се сруши као громом ошинута. Настаде неописан метеж и вика. Најзад, правијем заповједничким изразом тетка поче издавати наредбе. — Мир, викну она. . Смирите се, није дијете још у опасности. Ђукане и ти Ан^елија, однесите Марту на кревет, попрскајте