Дело

водом и останите поред ње ! .. Ти (окренувши се мени) одмах отрчи по доктора Верду ! Beh знаш гдје настава. Кажи му, иека одмах дође... Ја сам луда била, што нијесам одавно то учинила !.... Иди брзо ! Трчећи низ степенице, чух Ђукана гдје говори, плачнијем гласом : — По Богу да си ми мајка и сестра, ради што знаш и како год знаш !.... Ја сам, болан, права бештија, гори од Лулине !... Што си ме слушала ? Ја трком пређох нашу улицу, не обзирући се на заниткивања жена, што се сунчаху. Тако сам трчао све до бедема а онда пођох нешто лакше , кроза силет уличица приморскога града. Тада сам право осјетио како сам љубио ФиФину, Од сусталости и узбуђења, у тријему љекареве куће не могох одмах одговорити његовој слузи. — Није у кући, рече ми слуга. По свој прилици онјесад на великој миси у катедрали, а иначе у ово доба он је увијек у касини. Отидох у касину гдје га не би, а оданде у саборну цркву, која је била дупком пуна. Бјеше тек на половини службе, а тишина и прибраност бијаху таке, да се нијесам усудио проћи кроз редове клуиа. Узалуд сам погледом тражио по десном одјељењу пред великијем олтарем, гдје сједе племићи и виши чиновници. Не остаде ми друго, него да чекам док се служба сврши, те изиђем и станем ходати испред цркве. Најзад, кад свијег наврије из ње. једва га нађох у гомили. Бјеше raj доктор Верде висок, личан старац, бијеле браде готово до појаса, а од старинског чувеног властеоског дома. — Шта је? Ко је болестан код вас ? запита ме старац љубазно, видећи моје велико узбуђење. Кад му испричах шта је, он погледавши на часовник, роче: — Не иознајем ту Фамилију. У осталом свеједно, доћи ћу иослије ручка. Сад је већ прошло једанаест. Али га ја заокуиих молити таком тоилином, да и нреко воље нође са мном Ншао је врло споро. Често се заустављао са познаницима. Иајзад стаде распнтивати за болесно дијете. Ја му испричах колико сам могао, чувајући се да не поменем