Дело

426 Д Е Л 0 дотура ! .. Хајде мани је, хајде лези ! Против Божје не може се ништа, него треба да чуваш свој живот. Несрећна жена послуша несвјесно, али кад угледа дијете у самртним мукама, цикну и стаде чупати косе вичући : — Јао! не дајте!... Јао Анице, мило дијете, тата те зове је ли? Тата ме проклиње?.. Видиш ли, друго, онај мој сан?... Јао, Боже и Богородице, узмите мене ја сам крива, ja сам крива! Једва је мало смирисмо и натјерасмо да легне. Ја сам опазио да се љекар веома изненадио кад је видио лице Мартино. Он је узе за било, питајући нешто тетку талијански, али у тај мах Анђелија врисну. Сви потекосмо онамо. Фифина издахну. Љекар побјеже. Настаде ужасан призор За тили часак напуни се кућа жена. У тншми видјех и Курсупа гдје се вр е и плаче обилато. Гомнла једна натушти се око дјетета, друга око Марте, грајући све у глас, проглушујући једна другу. Тетка придржавала је Марту и са изразом највеће срдње викала је нешто, показујући руком. Најзад ја разабрах гдје каже, да се отворе прозори. И ја учиних то. Па онда ме тетка зовну и шапну ми нешто. Разумјех само толнко, да помену Анђелију. Ја отидох. Стара дјевојка тако је ужасно јецала , да јој се рука с воштаницом трзала. Жене, мјесто да јој узму свијећу из руке, држаху је да не падне наузнак. Она је изговарала њешто на претрг, њешто, што је доиста задовољавало радозналост жена. То сам познао на њиховијем лицима. Ila онда, двије три, прекрстише се, као од чуда. Њене, иначе страшне зјенице, бјеху се невјсровно рашириле. Ја јој се иримакох и узех свијећу, па је стадох гурати, да се одмакне. Она пође , али не прекиде, него чух: Грпјех !... Гријех... му је... на... души... Ђукану! .. Све... ће... он... платити... платити .. Богу!... Све .. све... и за мене... и за њу .. и за њих!... Ја вп1»у Бога ! Ја виђу Бога !...