Дело

TaJ’KAH СКАКАВАЦ 427 Мало по мало, граја се утиша и замнјени је тихо јецање. На један мах Марта сједе на кревету са изразом страха. Она се загледа у Курсупа и викну: — Ђе ти је господар ? Настаде таква тишина да би се чуло да муха прозујн. — Ја не знам ! одговори Курсуп звјерајући око себе, чудећи се што су толики погледи упрти на њега. — Ђукан је у коноби, рекох ја. — Аја ! вели Курсуп машући главом .. Он је иопријед изишао, кад оно поче лелекање. — Брзо иди, нађи га ! викну јаче Марта. — Ја ћу, кумо ! рекох... Ја ћу га брзо наћн ! Марта ме погледа таким изразом , као да сам је спасао. Онда лагано заокружи главом и додаде тужно : — Јао мени, шта је с њим ! .. Јао мени, друго моја, сад ме је велика брига за њега!... Бојим се да не учини што од себе !... Ви не знате како је он то днјете њубио !... Јао, мој добри, јадни Ђукане !.., Иди, кумићу, Бог ти дао ! Тетка додаде: — Хвала вам, жене, што се нађосте у невољи! А сад бн добро било, да нас оставите саме. Диже се мала граја, па за трен изиђоше. Како сам ишао за њима, чух разне примједбе , али само двије привукоше моју пажњу. Једна гласно говораше : — Чу ли ти како Ђинђувија себе петња у нешто, у некакав гријех ! Каже да јој је крив Ђукан. Шта то може битн ? Заиста и ја сам се питао шта значе чудне ријечи старо најамнице ! Друга жена отпоче јетко : — Ђерају нас, болан, јер ркаћи не купају мртваца као ми, нити они даду да ми гледамо. Око тога настаде спор. Једна је тврдила да су ркаћн као год и буњевци прави кршћани... Дуго сам тражио Ђукана. Најзад га нађох у крчмп. Он је сједио налакћен пред пунијем бокалом, али још не бјеше