Дело

442 Д Е Л 0

рана с кућног прага, а јесеље сунце засја, смешећи се, над главама, које су у току те борбе нешто оседеле. Па и овде се деси нагла промена пре него се и могло одахнути од борбе за опстанак, и смрт — поверилац, кога се и не сећамо и ако му, здрављу штетним радовима дубоко у ноћ, камату плаћамо — дође и однесе секретара Барта, не обзирући се ни на сузе мамине ни на анијину и вивину запевку. Али и ако се смрт никад не да навести, да своју, једном подигнуту, руку тргне ипак кадкад видимо, да се и она уме сажалити. Р/.зуме се, неће да се мане свога посла, али се често навраћа опет тамо, где види двоје, који су толико много једно другом били да се не би могли раставити. С тога и сад г-ђа Барт пође за својим Ви.бомом а остави Анију и Виву саме. Анија је била старија, јаче грађе, висока узраста, лепих, енергичних али ииак хармонијских црта, као у мрамор урезане, — мрке гргураве косе преко висока чела и великих тамних очију, које се ретко осмехиваху. Она је и оно време највећих брига с татом и мамом преживела; најраније успомене њене биле су сузе због изношених хањина, које се нису могле новим заменити. бадње вече без свечаности, бес&не ноћи због кирије. С тога је она тако рано сазрела, с тога је већ у четрнаестој години била разумна женска, с тога су се тако ретко смешиле велике тамне очи. Вива је била млађа, и нико у целом кварту није знао како joj је баш име. А кад би две ножице, мање од свих осталих иронеле тротоаром у школу мало, нежно, њупко ство рење, окретније но икоје друго, нровиривале би матере кроз нрозоре смешећи се и шапћући: «Вива !и Кад бп пак на игралишту зајечао глас, звучнији од свих других, кад би се појавиле коврчице сјајније од злата, тада би младнћи, у дивњем одушевљењу, узвикивали : „Вива, Вива !в А кад је мама већ била мртва, када су мирно стојале ((Пепе.Бугине” ножице, када су се злаћене витпце тресле од плача и када се ружичасто уплакано лишце зари у кут од кабинета тада старија сестра чврсто обави руке око тела мале виле, поњуби је и прошапута: «Виво моја !n