Дело

ОДАВРАНЕ ПРНЧЕ АЛФРЕДА ХЕДЕНСТЈЕРНЕ

443 Мора дакле бити да се звала Вива и ако није могуће да је тако и крштена. Кад су остале саме на свету, било je старијој двадесет а млађој чегрнаест година. Тетка Ерика дође да узме Виву к себи. Сматрала је то за дужност, за нрву дужност, а Анија већ може где ступити за учитељицу. Али старија сестра рече не и привуче к себи Виву, која је непрестано плакала. Рече да ће оне и живети и радити и ако баш тако мора да буде — и гладовати заједно Тетка Ерика се повуче, замишљено тресући главом, осећајући и неку пријатност у том верном и јевтином испуњењу дужности. Недељу две затим стајало је на једној малој Фирми у главној улици градској: «Анија Барт, модискиња.” Анија није била почетница у тој струци, јер онда не би од свега овога ништа било. Већ је више јесени, кад би се нашло необично много рада, радила у кројачкој радионици г-ђе Свенсон; имала је укуса а била је и вештих руку. Стизало је и за живот. Стизало је и за школарину вивину, тако, да јо ова постала много ученија од старије сестре своје и много боље од ње умела свирати из Шопена. Стигло је да се уштеди и за мраморни крст с гранитном подлогом за родитељски гроб. А, што је најбоље, стизало је и за безбрижан, поуздан стан, тако да је старија сестра могла задржати млађу код себе, те су обе, будући једна другој све, могле свако вече, по свршеном дневном послу, почивати у једној истој дивној собици, где би Анија често по часове ослушкивала вивино тихо, равномерно дисање, а каткад још и у сред ноћи палила свећу, да би се могла нагледати малог, светлог, чистог, детињског лица с изванредно красннм ручицама под образом. Тада дође он ! Био je предавач у гимнасијн с 1500 марака годншње и с мало дугова. Осем тога имао је ванредан баритон и добро младићско срце, што је провиривало из очију, које су могле бити нешто ружније. У опште је био весељак, али би још веселији бивао кад се нађе с обема г-ђицама Бартовим на вечерњој забави код директора или кад му Нестане пуцади за