Дело

ОДАБРАНЕ ПРНЧЕ АЛФРЕДА ХЕДЕНСТЈЕРНЕ 451 су госнода псовала, каишчице за грог звекегале, келнер је истерпвао два пса што су секл али под једним столом. Али завеса још никако да се дигне. Најзад ето «у Еврони признатог првог уметника на трапезу”, г. Бритнакија, те објави да се г-ђица Јулинова, која је требала прва да пева, напрасно разболела, с тога моли публику , да место ње може г-ђица Рицки отпевати једну мађарску песму. Унутра у „уметничкој* соби седео je Карло Бек поред једне набељене и нарумењене даме неопредељивих година. Руменило ie текло двема отвореним црвеним млазевима низ образе дамине Јер њене су велике тамне очи плакале, тако неуздр жљиво и силно плакале, и она је толико љубила Карла, да му је брада постала сасвим алева. А Карло је грчевито дрктао и брисао чело својим плаво протканим рупцем. «Ми нисмо више млади, Лаура, али хоћеш ли... хоћешли... већ једном да будеш моја ?м «И ти не гшташ шта сам ја све ових година била , тебе се "баш ништа не тиче шта сам ..“ ~м «Шта си била —- нећу да знам. Шта сн сад ? За мене се ти још увек мала Лаура, коју сам сретао на дери , која je уз мене седела у шупи. Хоћеш ли, Лаура ?u Да, сад је хтела, и док је г. Бритнаки унутра на позорници изводио све што је најбоље умео а публика од раздраганости ногама лупала, искраде се примадона из гостионнце у свет, да започне нов живот, а то ће већ ићи, јер се наслања на тако поштено срце, које не уме да заборавља а тако радо прашта.