Дело

34 Д Е Л 0 вање румунскога становништва у Ердељу, алн се то може потврдити и за друге крајеве. За старе је народе карактерно обедежје, како су сахрањивали мртве. 0 Трачанима у том иогледу нема поузданих прплога. Нзузмемо дп војнпке, што служаху у римским легијама Трачанп уопће живљаху дуго. Huje ретко било наћи стараца у дубокој старости, рахројЗон, особито у Хему и Родопи, за то иак треба да захвале простом и умереном живогу својем. Племић . кад умре остане за трн дана неиогребен, све док његови скућанп не закољу впше жртава, иа кад га довиљно онлачу и ожале, нриређивалп су гозбу — даћу за подушје. За тим су га сахрањивали или иолажућп га у земљу или спаљујући леш на спалишту, а у оба слу чаја подизали му спомен — могплу (тумудус), у коју су пли сам леш или непео иолагалп. Најиосле су ирпређиване различне убојне игре, кад су иобедиоцима на мегдану одређивали драгоцене награде. Још у 1Т-ведц — Самхити помињу ову врсту иогребовања, могла се једна или друга бирати. II тродневно чување мртваца бпло је познато већпни идојевропскпх народа. — На даћама се јело и пило, док се могло. — Обичај из првих дана човечанства: жртвовати на гробу господара — мужа најмилпју му жену одржао се све до исторпских времена. Овај се обичај задржао у нонтиских Скита, нарочито ако им умре кнез. Теоиомп вели да су таки обнчаји имали u Гети. Херодот га спомиње у јужних трачких — струмских илемена, Меда и Синта, додајући, да су се рођаци u жене иокојникове препирали, ко му је бно најдражи. За кога се одлучи , да је нокојнику најмилији, од њега највећма бно љубљен, тај је био убијен уз хорење несама u свирке u уз усклпке оних шго су гу били. иа заЈедно с њим сахрањпван. По сведочанству иак Пеомнонија Меле, овај је обичај био раширен код свију Трачана. Нема сумње, овај ће обичај биги из врло дубоке старине, пошто га имају индиски Арје на Пнду u Ганги и многи стари народи јевроискн. Нуду ди сва средства без усиеха, сгари се Трачанин нијеустезао ни смрги у очи погледати. Одриски Целалети н Дијски поглавари, браниоци народне независности од Римљана, набадаху се на своје мачеве, да не преживе пропаст своје домовине. II Декебал је тако завршио свој јуначки живот РељеФне слике на Трајанову стубу приказују, како седе око огња, на ком је когао, дачки нлемићи u обређују се отровним пехаром. Оваки корак олакшаваше Гетима н Дацима и сама вера у бесмртност душе. И старима је иадало у очи ово презирање смртп u наклоност к самоубиству. Начин живога п обичаји иђаху томе на руку. Трајанов је стуб овековечио „тврдо срцеи дачких жена. — Иначе се ставља на терет 1 рачанима лажна клегва и подмуклост и гажење дане речи. те ее оиисују као у средњ. веку што беху Бласи око Пинда. Да би била што потиувија слнка ових изумрлих но нмену племена, иотребно је нешто рећн о божанскнм причама u митовима, о вери, слу-