Дело

90 Д Е Л 0 свези са sver-d, бушити, што се находи у слов. сврдл^, можда далеки сномен на некадашње ироизвођење ватре грењем и бушењем. Најпосле је потребно нешто рећи и о култу божанства, чпје се име бележи грчки 2алр.о^, ZaApot'c и ZajxoXEtc Zamolxis о ком се вели да је oai'iiojv х'.; Геттјсп s-v/copioz; у једном лицу 8евс н Хадес, Хермес и Дионис, Кронос и Хераклес као гермавски Wuotan п Donar. индиски Пндра н Рудра, Марут u Рбху. Приче о Залноксису иодсећаху Грке на приче о Кроносу, који живи на „острву блажених", око себе ux скуиља u усрећава. А нарочито Грцима падаше у очи вера у свези с култом Залмоксисовнм, да људи живе и после смрти — а којој је вери основа у носматрању иериодичкога изумирања и оживљавања — подмлађивања. свеколнке природе. Још док Залмоксис не узе на се човечји лик, замишљалн су га као демона, који у иодземној Валхали сабира нокојиике, а којн све шго је добро у природи даје. За три најстрожа месеца знмња престаје нлодотворна влада нриродина ђеннја: то је Мит узео као трп године, за којих се божанство бави у земљи, четврге пак пробија земљину кору — „кожу“, шго га увија и опет на народ расина из свога рога изобиља дарове. То се прославља и у „триетеристпчким* иразновањима, Дионису носвећеннм, као буђење успаване природе. Кад је бог престао битп видљив, почсше му слати у Валхалу посланике, да му јаве своје молбе u жеље, особито у доба невоље. То шиљање гласника иђаше „крвавнм путем* — жртвовањем животиња и људп при Дпонисовим светковпнама у Трачана. — Гети се тешаху. да нико не умире, него нде на онај свет к духу Залмоксису. Ну Грцп, не могућк друкчије нротумачиги ово ве])0вање но „еухемеристички4', замишљаху, да је Залмоксис био човек, ученик Питагорин. па све што је оригинално мора да је потекло од Грка. Служећи као роб филозофу на Саму (Esvocavrjp), усвојио је од свог учитеља јегипатску науку, а добпв слободу, сгекао је велико имање и отишао к Трачанима. Проноведајући науку свога учитеља желео је и Трачане да научи и унозна с углађенијнм грчким животом. те да тако учини племенптијима дивље u сурове обичајс трачке. За то je направио велику дворннцу, у којој је угошћавао своје суграђане н иоучавао, како их чека на другоме свету живот, пун уживања. Затим је направио стан у земљи, уњ сишао, па се од својих суграђава сакрио, живећи три нуне године иод земљом. Суграђани држаху да је умро, па га веома жаљаху, али се он четврге године јавп Гетима, ге они повероваше у Залмоксис-ову науку. Грчка ирнча не казу.је, је ли он овај „Ф0кус“ понављао внше пута или се на небо одвезао. Хекагеј нам казујс, у крјих је племена трачких иоименце ово веровање раширено. Основа дакле бешо још раширена неком метамнсикозом. — Залмоксис ie цењен као најбољи лекар. Овака је вера Гегима могла нослужитн у данима невоља u беде као потпора, да не клону н не изгубе наду. П доиста је њу узео за основу реФОрмама својим дачки краљ Боиребиста. удружив се с нрвоевештеником Дикаинеос-ом. заступником Залмоксис-овим. А у време Де-