Дело

ДОН КИХОТЕ 261 Лко је икада јунак романа или спепа био прави син свога писца, го је заиста био овај дон Кихоте, кога Сервантес у прологу своје књиге тако весело приказује читаоцу. .Овај сухи. увели, ћудљиви син, пун свакојаких мисли, какве никад ннсу другом коме надале на памет, исто као онај који с.е родио у тамниди где је боравиште сваком тужном шуму“ јесте заиста Сервантесово тело и кј»в. Он је изишао из његова мозга готово исто онако као Миперва из мозга Јунитрова. Сервантесов попосни, слободнп и веселн геније најзад се отворио под ударцима непрестане беде, н па свет је дошло чудно створење, сасвим слично своме оцу но стасу, карактеру и темпераменту. Његова мршавост н његово лудило сведоче о дугим постовима и трајној невољи Сервантесовој, као оно што скроФуле у деце сведоче о нездравом телесном склопу њихових отаца. Као његов отац, п он дирљиво и смешно прпказује племениту душу, која је упала у бедно стање и чије су све мисли неминовно иуста маштања, а све жеље — снови. Његови су говори свечаност за разум, а његово чудно одело скандал за око, и заиста ништа пе буни вшпе него изглед овога човека који говори тако добро а носн доста накарадан оклоп , увезан узицама, окрнљене пеленгире и капут од грубога сукна пз Манче. Анђео одушевљења диже га за косе. као некада пророка, док се пикарски свет хвата за његове поге, те се његово сухо тело, које се тако вуче на две стране, још и дужи , па даје слпку најкомичнију што се може замислити. Ни твегови јуначкн заштитпнци Амадис од Галије или дон Белијанис не би се моглп уздржати од смеха. гледајући га где се тако снује од Мерлина до Марпторна. Дон Кихоте се никада нпје тужио на своју сиромаштину: али Сервантес је. внди се. сам собом опоро осегно мрску истину ове речи латинскога песника: ЂХИ ћаћеГ раиреНав Лиггиз т зе, цџат диос1 гкИсиГоб ћоттез (аеИ* — ништа није неповољније у сиромаштву, него пгго оно нрави људе смешнима. То је доиста дете самоће, тамнице н невоље, које је на рђавој иостељн и у грозннчавим провнђењнма породио једап илеменит дух, који је посетила милостива и непретворна муза као она добротворна вештица која спава са човеком. Што човек више иосматра ово чудно тело и ову Физиономију храбру и будуласту, толнко га више потреса мисао да се ова личност, као и неки јунаци витешких романа које је он толико волео — краљ Артур нли чаробник Мерлнн — родила не по остварењу некога природнога закона него но мађијској операцији: толико је он необичап и различан од других људи, на баш п од будала и занесењака. Човек радо премишља да му нронађс нретке, н кад се повратп у свести спомен на старе алегорије, човск се зауставља на хипотези да се једпога дана Кавалерија удала за Гињона и да се из ове женидбе родио витез од Манче Отад се све објашњава: његово лудпло и и његова илеменитост, његове дуге ноге и његове лспе мнсли. днвљење које побуђује и небројени ударцн које ирима. Овај дон Кихоте, слика Сервантссове маште, исто је тако огледало његова срца. То је књига горка п слатка, у којој се могу читати утнсци којеје живот учинио на човека што је њу написао и особита врста мизантропи.је ко-