Дело

Д Е Л 0 208 јом га јо живот задахнуо. Смешљшшје и веселијемизаптропије није јошбило. Удвојени ударци несрећепису могли укротити слободу нитн угасити светлост ове узвишене и веселе душе. Њена смела чистота ирошла је кроз најгоре баруштине светске, а није ни мало попрскана њпхним блатом, па ни њепо здравље пије повређено њихним испарењем. Нема код Сервантеса пи жучи нн злобе, ни суровостн ни жестине. Покрај овога великога човека, који лознаде сву грубост судбине, најумеренији мизантропи, на пример Молијер, виде се готово злобни. Њега истипа одликује некака жалост, али је она тако светла, тако слична лепом пролетњем дану, да она шири срце место да га грчи н да су је људи, који пису имали времена разгледаги је тачио, увск сматрали као добро расиоложење. Па ипак осетљив живац био је рањен н лако пушта крв, а то је онај који заталаса онггра реч иесникова, коју смо већ павели: пИ 1)а1>е1 раиреНаз <1иНиб, и т. д. Нека врста сталне мисли ушла је у њега, и она се редовно појављује и у најмањој прилици: та је мисао да сиромаштво без сумње није несрећа, него јс порок, према томе како се људи понашају спрам њега. Он ће говорити о неком честитом сиромаху па ће брзо запитати, да ли сиромах може имати части. Од појма сиромашан он дрско прави синоним појмовима гадан и низак, а у овој увредљивој асимилацији врло је необично то што она пије каква ћудљивост него пека врста врло самосталнога убеђења које се налази у свима његовим сиисима, а особито у Дон-Кихоту. Мудраци су сиромасима увек саветовали да желе само оно шго одговара њихову положају и да пмају само такве потребе које одговарају њихову имању. . Пуди скроман, умерен, радан, говорс они сиромаху; избегавај таштину, телесно уживање н леност.“ Серваптес нде много даље; он јасно саветује сиромаха да отворено буде гадан и низак. Сиромах. у кога су осећања узвишена и племенита, будала .је која није у равнотежи са сампм собом, пошто се његова осећања не слажу са његовпм средствима за рад. Каква је разлика између сиромаха који је изелица пли одан телесном ужнвању и сиромаха који је племенит? Нпкаква разлпка, осем ако пије та што је ирви неваљао, а други будала. Један закључак, који природно излази из Дон-Кихота и који је најжалбснији од свих других, јесте тај: игго су за човека нижега сталежа племенита осећања не само опасна него н нсисказано смешна. Оставите, велп он, оставите краљсвима мнсли краљевске н вслнкодостојницима мисли велике. Отворено буди оно што сп, ако желиш избећн нссрећу. Ти си нростак ио рођењу, буди иростак п но грцу: тн си нлобсјац, будп отворено иростак н глунак. Хијерархнја осе1|ања мора бити уређена према хијерархији сталежа. Играј, дакле, ону улогу коју ти је судбина дала да играш, а не улогу некога другога, па ћеш отнћи с овога света слављен као добар глумац н нећеш се кајати на самртном часу, као храбри дон Кнхоте од Манче, да си промашио свој живот. Дон Кихоте наводи на смсј, — зашго? Да ли за то што су његпва осећања смешна? Не, него за то нгго су ова осећања, која би сасвим (»и.1а на свом месту у срцу једнога Снда илн једнога дона Хуана Аустрискога. занста чудновата у мршава хидалга, који свако вечс вечера умокан