Дело

ДОП КИХОТЕ 260 справљен од уља, оцта, першуна и лука, а недељом једе на ручку говеђн ситнеж. Колико су паметнији мазгари који га убише батинама, Мариторне које га исмевају и љубазнн шаљивци који се играју њиме! Дон Кихоте може се сматратн и као персоннфикација Шпаније I века, а нри том неће се морати сувишо изопачаватн смисао ове књиге. Трагична прича о души шпањолској испричана је ту сасвим пространо, са неком ћутљивом јарошћу и са неком Скривеном грчином, од сведока, н симпатичног и озбиљног, који је нрозрео ништавило ове величине и лудило овога јунаштва. Доп-Киссоте излази баш после оних чуда од храбрости и од енергије, која су трајала читав један век, у оном истом тренутку када ПЈпаннја гледа где се помрчава њена слава те може рећи као оно витез од Манче после боја са вигезом од Бела Месеца, посматрајући последњп пут море и враћајући се тужно дому своме: „Ту пропаде моја срећа да се никада не днгне.“ Далеко су остали они дапп, када се први пут појавио овај илеменигн парод с пуном душом надања, и када је полетео освојити свет на реч славољубива владаоца. Од тога дана протекао је јсдан век: срећа, која се најпре смешила, није одржала сва своја обећања. — обичне обмане у животу, које ностнжу и пароде као и обичне личности, замориле су ову енергнју, која је уздрмала земљу и унела неверовање у ова срца, за која се мислило да их ништа не може ноколебати. Шпанија је трпела поразе за поразима, и понижење, које је због тога осетила, стојало је у размери са опим поносом који је довођашо до мнсли да .је непобедна: а свет, — свет јој се смејао оним смејом који је у толико више увредљив у колико је нротивник дуже времена био иобедилац. Јесте ли запазили да се јади дона Кихота делимице објашњавају начином његова поступања, који је један од најраздражљивпјих што их је било на свегу и од најпогоднијих да изазову срџбу? Обично он изазове некога нешкодљивога пролазннка, који не зна ни ко је он ни шта тражи, па онда с места, н не вичући: с пута!, јурне он на њега с пруженим копљем. Нролазник, нзненађен тако нападом који с пуним правом сматра за груб и за који нема доколнце потражити прави повод. јурне на витеза и оставн га на месту испребпјана ударцима на велико весеље гледалаца, који налазе, не без разлога, да су ове батине праведна казна његову изазивању. Готово овако нсто поступала је н Шпанија. Тако исто љутиле су се најпосле народпости на јурише овога народа, који их нзазива а оне не знају за што, наиада нх безобзирце, ветрењаче сматра ла дивове, мирне грађане за Сотонине синове, а разлике у мишљењу за увреде самога божанства. Тада се Шпанија вратила дома као и дон Кнхоте, иенребијана, преморена и болесна. Не, нншта на свету више не раздирс срце, нити пшта личи више једно на друго него повратак дона Кихота у своју кулу и опадање Шпаннје после пораза армаде и иосле губитака Уједпњених Покрајина. Самсон Караско, берберинов синовац. свалио је на земљу ову храброст, коју су већ тако јако уздрмалн мазгарн, козари п слуге по гостноницама; простацн хугенотскн, енглески грубијанн,