Дело

Д Е Л 0 270 Фламанске девојчуре добили су задовољење од нлемените Шпаније. У томе тренутку сви одјеци евронскн понављали су јој ону немилосрдну реч, која уништи срце дону Кихоту ири уласку у његово село: „Мртва је твоја госпођа, и тн је нећеш више видетп!“ Витешки дух може с доном Кихотом лећи у иостељу па умретп. Таква је ова мрачна прнча која се даје чнтати без напрезања испод провндних застора романске алегорије. Дон Кихоте је дело ожалошћена родољуба, чији се разум бори са срцем, и који се не може отети да воли оно штонроклиње. Чуднте ли се што нема једипства у карактеру дона Кихота, што је ова будала гако мудра, што је човек толикога разума само једна јадна луда? То је отуда што има два Сервантеса, као што има двадона Кихота, н што један и други узимају рсч наизменце. Има један витез, луд од јунаштва, великодушпости, од нлеменитости, онај што устима дона Кихота иризнаје надмоћпост оружја над знањем, и један ђенијалан човек који љутито осећа онасност од овога бесмисленога јунаштва. Његово срце, као срце Кас.тиланца и стара хришћанина, ликује н буни се у исто време, и исмева све оио чему пљеска његов родољубиви попос. У овом последњем гренутку, када се окрену судбина Шианнје, Сервантес беше глас којн исказа дирљпву и тужну мешавину осећања. шпањолскога народа према својим госнодарима, глас уздржљив и чудновато смеран, који се увија у алегорије н који може разумети само потомство Како је дирљив симбол верности народа шпањолскога својим краљевима лпчност овога доброга Саича Иансе, који, и ако мало воли ударце и некорисне иостове, пристаје пратити свога господара путовима, иа којима ће, говорећи његовим народским говором, наћи више шппака него двоиека! На двору херцегиње, ношто је нспричао све лудорије свога госиодара, заврши свој говор овим дивним речима: „Ну, какав је да је, ја га волим и ништа нас неће раставити свс док нам иста лоната и иста мотнка пе исконају псту ностељу.“ Таква су политичка осећања шиањолскога народа н његова монархнјска верност. Њему кажу, као Санчу, да ваља да се удари бичем три хиљаде иута да бп огчинио Дулсинеју н да се иетнаест пута убоде чиодом да бн поврагио-љубавницу Алтисидору; он пита шта заједничкп може имати његово тело са Дулсинејом И.1Н А.ггисидором. иа ипак попушта из захвалности према своме племеннтоме госнодару, чнјп сухи хлеб једе н који, не могући му датн још острво које му је обећао, издашно делн с њим ударце од штаиа које он добива. Ова је одаиосг израђена да изненадп: али да само познајете овога господара, да сте само внделн како оп казни Бискајчеву дрскост, како лако обезоружа он внтеза од Огледала п како неустрашиво уђе он у лавовски кавез! Иоврх свега, да ви зиате какву мирноћу истнче он према злој срећн,. п какву резигнацпју ставља на суирот нево.т.и! Њему ее никад не нрохте јело н пиће; он може бити без спавања и увек је готов датн своју кесу нли свој огртач. Пма само берберски чанак који му служи као шлем и свој округли нггит што му се нс може отети нн си.1ом ни молбом. Каткад, истина, човеку се прохте да се ирогиви његовим ћудима; али тада он обрати на вас ногледе тако пуне н каже вам тако оз-