Дело

пгви коглци 287 веселим смехом, по коме се Стрепетов одмах досети да је пред њим Галанин, који га је још јутрос опомињао из суседне собе да се не поверава речитости Ипата Никитића о котлетима. — Федор Петровнћ Галанин, руски бесиослено-скитнички интелигенат! — додаде улазник , нриближујући се Стрепетову и пружајући му своју широку руку. — А Ви сте онај неискусни младић, кога је уловио данас наш многоштовани Ипат Никитић ? — продужаваше Галанин и опет се расцерека тако заражњиво , да се и Стрепетов нехотице насмеја и весело проговори : — Ја сам главом. Врло ми је мило познати се. Павао Сергијевић Стрепетов. Седите, молим Вас. — Е, Вама је бар Ипат дао читаве столице! опази Галанин, седајући за сто; — а код мене нема ниједне читаве. Ако сте можда, Павле Сергијевићу, у великом иослу , Ви слободно кажите, ја ћу отићи. — Не, не. Имаћу кад иисмо да довршим, и онако се рука уморила. — Да, да, боље одмор’те се. Ја сам, морам признати, већ поимао да свратим к Вама, па сам видео да иишете. Али ме је таква убијствена досада обузела, да не могах издржати. А Вп сте дошли к нама у Питер због места ? — неочекивано запита он, загледајући у Стрепетова. Он учини ово питање тако просто и добродушно, смешећи се и лицем и очима, да се Стрепетову нимало не учини чудновата таква радозналост , и он одобравајући климну главом. — И ја ето такође очекујем место. Много сам их већ променио. Него треба опет огледати ! Већ је пуна година како стојим залудан... досади ! — рече он, и Стрепетову се учини да је Галанинов глас задрхгао при последњим речима. Стрепетов је, међу тим. стигао да разгледа свога госта. То је био човек преко четрдесет година, с лицем не баш лепим, али пуним израза и окруженпм црном брадом, с два мала црна ока, што топло и љубазно иогледају испод великог, мспупченог, чворугавог чела. Јасно-црвена с модрикастим одблеском боја малога меснатог носа, модрикасти подадули образи с дубоким браздама и једва осетно дрхтање руку — јасна говораху о штетном недугу, а иолуотворене дебеле уснпце, раз-