Дело

селији но иначе, наиио се ракије, узео из кошаре сикиру и нзишао у авлију. Његовима то није иало у очи : оправиће што око кола ил тако што, мпслили су. Био магловит, непријатан зимњи дан. Младен дошао сикиром до ограде, те почео снажним ударцим сасецати дебло. Он ће га свалиги, дрво ће пасти у његову авлију, па ће показати свету, дал нде дебло онамо где је грање, ил грање мора за деблом. — Младен је већ прилично засекао у дрво, кад га опази Урош. Одмах дотрчи до ограде и осу се на њ: „овога ти и онога ти, шта радиш ?* «Не тиче ти се. У мојој сам авлијн ја господар. Могу чи нити шта хоћу.и „Престани... одмах ирестани,” вели му Урош, «ни руком да ниси макао, јер неће бити добро.” Младен не одговара ни речи, убриса само зној с чела па удара по ораху да се разлеже. Урош нлану, те отрча до кола и стаде скидати левчу. Уз то је тако страшно грдио, да је и оца измамио из куће. Стари Угриша Спасић док погледа, виде у чему је ствар. Приђе и он огради те рече Младену : „Дете, мичи одатле. . не гради нове кавге без нужде.и Но Урош је међутим скинуо левчу „Шта га молиш толико ?* рече, кад виде да Младен не престаје, па га удари окованим крајем левче гако снажно ио глави, да се кукавац сруши. Крв му прсну на далеко, а што но реч, ни земља га жива не дочека. У том се зачу ужасан дечнји крик. Мало девојче видело ударац преко ниске ограде из трећег суседства, те нададе дреку. „Убише браца Младена, убише !” Узбунише се укућани, суседн, узавре цео шор, па за мало цело село. Код Катићевих стоји запевка, е мислиш до неба се чује, а код Спасића гешко да није још горе Жене вриште, деца лелечу а Урошева млада се бије у прса и кука: «Тешко си нами. . шта ће ово двоје ситне дечице, ако ми одведу Уроша.в Урош дркти као прут, побледео као дувар а у руци му још једнако крвава левча. Као да га ухватио грч, тако не може да је пусти. Угриша се понајпре разабра