Дело

118 Д Е Л 0 Тима обори стидљиво главу и поче се снебивати. Није хтео. «Ја ћу бити коњ а ги ме терај* вели му мала Ката. Он неће. «Здраво ћу трчати® каже му. Неће ни сад. аИмам леп бич, дугачак, одсекла сам пантљику с материне хаљине." Но Тима се не миче. Девојче га ухвати за руку, поглади му образе и стаде се умиљавати : «Хајде Тимо, слатки Тимо, молим те.” Но кад се Тима и опет не иомиче, но се некако набури; изврну се из голубице мачка, те га огребе песни цом за врат — «Ти си мадалац — знаш.)> За тим се девојче покупи и уздигнутом главом оде, а Тимотије убриса сузу из очију и отшуња се у кућу, Паја Марјанов гледао то преко плота; у срцу му се нешто стеже и би му тешко7 као кад је оно пре две године видео чардак у пламену. Намргођено погледа у сина, опсова му нешто, па уђе у кућу и стаде бити домаћицу. «То није моје дете,” вели јој, «није моја крв, не може бити то, кад њега бију а он се и не брани. Па још ко ?» Кад је Тимотију било 17 година није још никако променио нарав. Његов млађи брат, коме једва има 15 година, већ се помало увлачи у коло и у крчму ; поткрада оца и купује девојкама играч и шарене траке. Паја Марјанов види то, ал се чини ко да не узима на ум. За Бога, тако је и он радио. Млад човек кад почне да се шуња око крчме и кола, не може бити без новаца. Да даде сам свом млађем сину по неку иотуру, то Паји Марјановом није нало на намет, јер је мислно : «Крашће ме, те ће ме красти, па шта ћу још да му дајем * Ал да видите чуда невиђена. Тимотије за свих његових 17 година да је бар џак жита скинуо с тавана и однео Чивутину, него ии то. Напослетку на то се Паја Марјанов не би баш ни срдио, ал ето дете нарасло, па се не момчи, не иде у крчму, у коло, чак ни на рогаљ. Срамота већ и од суседа, а видећете, да ће га данас сутра још и спевати.