Дело

ПРНПОВЕТКЕ Ј. ТОМИЂА 119 И Паја Марјанов све једнако мери попреко домаћицу, не иде му никако у главу, да је то његов син. Напослетку се дао у крупце мисди, па се нечему и досетио. Тај будак, мислио је I •* у себиГ'неће да ме краде, а кад ме не краде, не може имати новаца ; а кад нема новаца, не може ни у крчму. ни у коло. Треба дак-ле да му дам. Ух триста му мука, како ли љуто уздахну* чича Паја ! Сад он да зове то дериште и да му каже: „Ево ти сине да имаш коју пару : момак си па не можеш без тога ?” Кажите ми молим вас јел то икада било ? Ал већ ако и није било, сад ће бити и го лицем на Ускрс. Но опет зато није чича Паја баш из руке у руку дао Тимотију новаца, него је потпустио жену. Ко мисли: кад већ мора бити, матери то пре личи но њему. Но Тимотије опет зато не оде ни у крчму ни у коло. „Јесил му дала ?в пита Паја домаћнцу. «Јесам.и «Па што се не миче од куће триста му његових ?» «Каже да му је добро и овде,и вели сирота жена. Чича Паја је погледа, као да би је пробуразио с погледом и оде. Пролази тако недеља за недељом, светац за свецем, док чича Паји не прекипе. Другог дана Духова по подне изведе Тимотија пред себе и разрогачи се на њ. «Где ти је брат ?* пита га. «Не знам, ал биће да је у крчми, ил у колу.в «А ти ?в «Ево ме овде.” «А зашто не оде и ти с братом ? Зар те није срамота где се он млађи момчи већ у велико, а ти се не одмичеш с прага. И да си велика девојка, требало би да те је срамота. Имаш ли новаца.” «Имам.в „Кад имаш а ги се покупи па одлази.” «Куда ?» пита Тимотије накиселим лицем. «Још питаш ? Тамо где ти је брат, где ти је друштво. У крчму, у коло. Севај !* Тимотије само што не бризну у плач.