Дело

120

д е л о

„Не знаш ти бабо како је тамо ?,Ј «Шта. шта ? Ја не знам ? Питај моје вршњаке ко је био у свему коловођа, па ћеш чути.'’ ((Бабо.” вели Тимотије, «више сам пута пролазио онуда, те знам како је. У крчми се опију, па се тако потуку, да све крв лопи ; а у колу све кипти од срамотских подскочица Чак и девојке подбадају на то.” И Тимотије стид.виво обори главу. Чича Паја само хукну, па онда опљуну, дал на девојке, које се не стиде слушати оне срамотне подскочице, дал због чег другог не знам, тек толико стоји, да се разбеси на сина: аЗаповедам ти, јеси ли чуо, ја, твој отац, заповедам ти, да одеш тамо где ти је брат и друштво. Нећу више да мн се смеју суседи. Хајд ! ■ Тимоти]е је увек слушао строгу заповест свог оца, па и сад. Кад је стигао пред крчмом, тамо је већ у велико играло коло, и у крчми су се већ прилично гости наквасили. Тимо* тије је стао у крај и гледао снуждено, тако снуждено, као грлица која је изгубила иара. Међу тим су „горњани” и ((дољњании (момци из горњег и доњег краја села) имали неког малог рачуна, као што је то обично измећу агор1Бана,) и ((Дољнања.” За мало на се отвори туча, да је било кМилина” гледати. Лете Флаше, прскају главе, а девојке се пустиле из кола те циче као голубице кад посред њих слети кобац. И Тимотије је хтео да бега, ал не мога натраг, на путу му је капија. а баш испред њега се дохватили за прса, па се само рољају по прашини. И виде где неко млатну његовог мла1)ег брата ио глави, а ударени се само сави. По негди сену и нож, наста јаук ударенпх. но срећом се у тај иар разреди гомила, а Тимотије сузним очима као без душе долете кући. «Шта јо?и пита га отац. „Казао сам ти ја одмах како ћо бити,” вели Тимотије. сгПобили се горњани и дољњани Флашама и ножевима. Него прежи у кола те иди да покупиш брата и донесеш га кући, јер на њега највише навалише. Да је имао три живота, сва три би до сад изгубио."