Дело

ПРИПОВЕТКЕ Ј. ТОМИЋА 137 учини наш несретни син, наш Тимотије!” У оном грозном тренутку признао је дакле први пут Г1аја Марјанов да му је Тимотије син. ♦ • п&д се старица 'на.вубила Тимотија, окрете јој се њен човек и са» неким поносом рече : «Вндео сам је. Ама кажем ти, згазио јулје као маче.м У ТсГј мах уђоше жандари На суду је признао Тимотије нстину у мало речи. Света Макрена је била грамзива па га је гонила да се парничи са женом о имање. «Макрена ме је увек гонила да бијем своју жену,в рече. «Ја нисам могао ииког да бијем, па сам убио њу.и Паја Марјанов је по српском обичају одмах продао земљу и кућу, те раздао на адвокате. Кад код Срба један другом раз■бије главу, одмах мисли да ће га обесити ако не разда све што има адвокатима и коме још не. Чича Пајин адвокат је до душе и учинио све што је могао. Молио је славни суд. да узме у обзир што је Тимотије убио свету Макрену — папучом. А навлаш је заборавио додати, да је та цануча била прво поткована, а друго да је била на нози светог Тимотија, и да ју је он «згазио као мачку”, што но рече Паја Марјанов. Лекар није пронашао никакве веће неправилности у Тимотији, те је Тимотије био осуђен, с обзиром на разне олакшавајуће околностп, на 8 година тешке тамнице. Тамо је куњао, куњао те умро од оне болесги у мозгу, од које умиру тако многи затотеници. Од тог доба Паја Марјанов као да није цео човек. Као да му се откинуло парче срца и пало у онај гроб. «Еј, мој син, мој Тимотије” ! Те речи најчешће изговара, оне су му као нека утеха у његовој сиротињи Та због Тимотија је све имање пропало, а Тимотије му је син, његов син. Сирома старац и незна потпуно, колико његов. Његов не само крвљу и месом, но и лелом. Кад се некада одрицао Тимотија, он је мислио, да он, први бекрија и коловођа у свима пијанкама, не може да изроди сина мирна, блесава. непотпуна; а у истини нема ничег природнијег, но да баш таки људи рађају непотпуну блесасту децу, којима је у склопу тела њихова исписано да једном скончају на робнји.