Дело

148 Д Е Л 0 терет са срца, јер је то ипак био сан, који тако лепо изведе ствар ка чнстпну нз овог комичног замршаја. Писци су имали намеру да покажу какав би судар настао, какав контраст идеја, навика и обнчаја између личности из старог века и модерног друштва. Они су то извели нешто Фриволпо, али јако комично и пријатно занимљиво, сводећи растегљиве елементе замишљаја на неколико нстакнутијих маннФестација. Сам сан има свога психолошког објашњења. Деп, по цео дан у бризи за скупоценом статуом, већ је сав занет мишљу о њој. И онда није чудно зашто му се она уплеће и у сан, стварајући оне шарене нити замршених мнсли. Г-ђица Нигринова која ,је приказала Ниобу. имала је прилике да покаже све стране свога таленга. Ламберова драма Госаођа од Сен-Троаеа нриказује се у репризи, те се због тога и сматра за нову ствар. Ако се сећате то је комад пун ромаитизма те отуд п оне жестине и маннтости страсне Француске крвн и пемилосног и хладног нсмачког цинисма. Гоман два заљубљена срца, којима је зао удес одредио злонатан бол за душу: роман два створа, којнма под ногама тутњи бесан огањ, да их нрождре, и над главама се свело тмоло, страшно небо, да не примн њпна бола ни да чује туге њнне, а кроз душу беспи пакао, да мучи мозак и стеже срца. Баш када је племенита Хортензија, јединица гроФа Доберива хтела да отвори своје младо и врело срце пред старим родитељем и да у женскоме стпду призна да воли Карла Дарбела, баш тада се десило нешго страшно и неочекнвано. Ђорђе Морис, богати бродар, долази уречепог дана гроФ\ Добериву по новац, што му дугује гроФ. Овај новац није племенитн гроФ утрошио на свој бес, него да покрпје дугове лакоумног сина, кога су неваљалство п коцка у гроб отерали. Тешко је и вама чути да гроФ нема новца да га вратн, п да од сад треба лена госиођица да живм незгодннм животом. Али Ђорђе Морис, суров и груб бродар, има слатко срце и нлеменнту душу. Вас се не тнче зашто је он блудео по немим гробовима и зашто се заустављао на споменику оца Дарбелова, п откуд љегове пламене, страсне очи, угледаше лепо лнце Хортензино. Доста го, да он сазпавшн ко јс Хортензија, гледа па све благородне начине да свог новца не изузме, у овом незгодном времепу, из руку гроФовнх. Но када је наишао на хладан, частан ионос внсоког племића, који не нрима милоети нп у најлепшем облпку, њему остаје последње средство: он заироси руку Хортензину. Сад је ред па сироту Хоргензију, да сломнје срце евоје и да згњечн љубав своју, да жргвује срећу своју болном родитељу, па да с тугом у души пружп руку доброме Морису. На путу за Морисово лепо и богато уређено имање од Сен-Тропеа младн пар је морао потражити одмора у крчми, у Арнеју. У тој истој