Дело

178 Д Е .1 0 довде наведосмо, иије еве што г. крнтнчар има да примети против појаве овога дела у сриској књижевности. Он је иошао и даље, ушао је у осноппе мпсли једне Психолоје Гонилк, наравно опет на свој начип. Немајућн потребе да излажем овде нгга н колико јазнађах од нспхолошких н антрополошких студија пре овог превода мораћу одмах да скренем пажњу читалаца на нешто побркапе ногледе г. крнтнчара. у погледу на Криминалну Ачтроиолошју е једне и на Пси.гологију Гомилћ с друге стране. Она прва, Криминална Антронологнја, бавећи се индивидуалним, и то исихоаатолошким иојавама, нема баш тако много заједничких тачака са пространим кругом психолошкпх појава, код свнју врста, организовапих, аионимиих н неапонимних, хомогених п хетерогених гомила. Ове гомиле, које су иредмет проучавања Густава Ле Бона обухватају са свим здраве мозгове и нначе иаметне људс. Но не само то, док су другн пре њега п уиоредо с њиме, рецимо Тард, истицали ирестуиничке гомиле , п само их са тога гледишта проучавали, Густав Ле Бон, напротив износн да Гомиле нису само престуиничке, већ и херојске, одушевљене за највпшу моралност, како се кад надахну и поведу, иа и онда, кад раде као преступничке, нису у рангу иростпх прљавих злочинаца. II док се страиа разума код гомила спушта испод внсипе појединца, осећајна страна п страна морална у толнко се више истнчу. „Не разумом , већ понајвише њему у пјжос створила су се осећања, као што су: част, самопрегоревање, вера, љубав ка слави и отаџбини, која су (осећања) до сад била велики покретачи цивплнзацнја* — вели Ле Бон. Разлика је дакле између Криминадне Антропологије н Психологије Гомила и видна и велика, и кад се хоће да говори о овој последњој, може бити н без оне прве. Алп г. критичар, или сматра научне погледе преведене Психолошје Гомилз као недозреле, или он овом делу није нн поклањао више нажње од једног летимпчног погледа, који је, по неком, довољан за ио једпу критнку. А шта су Термопиле и Семпах, но херојске гомнле раг ехеИепсе ?! Они су пре доказа за погледе Ле Бонове, но иротив њих. А утурање духовних рсдова средњега века, еснаФз и т. д. у исту категорију, иоказу.је Лнље, да се није, критикујући једно дсло, водило рачуна о ономе, што у том делу сто.ји о хомогеним гомилама, које сам писац, као секте. ка■Пе. сталеже и т. д. издваја од хстерогених гомила. Но ипак је драгоцено нризнање г. критичара да колективна психологнја „не мора увек учнтн. \а заједница по правилу стоји ниже.од појединаца, ко.ји нх саставља.ју* које садржи н ПОС|)едно признање да у извесним ириликама заједнице (ГОМИЛС) стоје иаак ниже од аојединца, који их састивљају. Оно је дово.вио, да тумбе окрене целу ову критнку, и онда доиста настаје иитање: .за шта јс она писапа ? Овакво унорно одунирање једном делу, у коме сваки, који је ноле нмао додира са гомилама, на прни поглсд налази потврде својих рођених искустава, не можо се иначе објаснити до неисказаном бојазпи, да је