Дело

Д Е Л 0 190 У сребра ресе извиј’о И поток брзи обалу био. Огањ је јарко извир’о, Час сиј’о, а час умир’о Кроз ону знану колебу. Ни јасна звезда на небу У поноћ гако не трне, Кад с’ оно мраком огрне ! Колеби поћи сам хтео... Ал' у њу нисам ја смео. Јединој цељи ја сам бродио, Њом душу своју водио Да родно место угледам; И глад сам, како знам, Сносио љуту по ваздан. И Ја се путем отиснем Кроз шуму правце, слаб и нем, Али се честом заведем, Те горе сиње иреметнем И лутат’ брзо отпочнем. XV «У беснилу сам узалуд Очајном руком кеји пут Силегове густе тргао Низ се је густи држао Вечитих гора у округ, Све страшниј’, гушћи, ода-свуд; Безбројем црних очију Глед’о је сумрак ноћију Кроз сваког жбуна гранчицу... Моју јо јадну главицу Већ незнан хватат’ псчео. Уз дрвље тад сам се иео, Ал’ та је иста рескаста гора И на крај била небеског мора... Ја тада паднем на тлину И влажну дојку земљину