Дело

М Ц И Р и 191 Ја гристи, гристи замећем, Па у беснилу зајекпем, А сузе бризну, полију, Њу врелом росом прелију... Ал’, веруј, помоћ од људи Срце ми ни тад не жуди .. К’о горско звере за свагда Туђ сам им био и тада; А да сам јаук издао, Ма у трен .један, у зао Бога ти јемца задајем Језик бих слаби замајем Једним јединим ишчуп’о. XVI «К’о дете, ти знаш и сада, Ја плак о нисам никада, Ал’ тад сам еузе, мио јад, Без стида лио као град. Ко их је мог’о видити ? Планински сумрак срдити И, гредом, месец вечити ! Осута сјајем блеђаним, И са покровом пешчаним Од маховине меканим, А зидом гора опткана, Преда-мном беше пољана. Тек по њој сенка промаче И жишке двије сину светлица.... Некакво звере за тијем Из честе екоком лакчјем Истрча живо, к’о јунак, Па скачућ’ леже наузнак. То беше пантер силовит Гост степа вечит, бесновит.... Кост живу час је прежао, Час, глођућ’, вес’о режао, Час, крвав поглед бацао 13*