Дело

И још окренух у грлу Два пута сабљу ми врлу... Он тада зави и јекну, Сву своју снагу напрегну, И ми к'о змије сплетени, Јаче но браћа припјени, Паднемо оба одједном И у мраку се надземном Самртна борба настави. Е, у тај тренут језиви И ја сам био пакао, К’о пантер дива.н и зао, К’о и он урл’о сам, вио К’о да сам с’ и сам родио У леглу тигра, вукова , Под свежим кровом зверова ! Мени се тада чинило, Да ми ј’ из душе избило Све што је људског јој било, И у грудма се мојим створио Овај ужасни клик-урлик, К’о да с’ од рода мој језик Са њиме био спојио... Мој крвник стаде да слаби, Да се копрца, дисат’ да граби Па тад ме стежв — пооледњи пут И поглед грозан, страхотан, крут, С очију сину некретни’ Па сан их покри вечити; Ал’ пред крвником охоло Он самрт, око у око, Дочека храбро, к’о соко ! XIX аТи видиш груди, ев’ ове, И сврх њих канџа трагове; Још они пису зарасли Ни себи лека пронашли,