Дело

1<*4

Д ЕЛ 0

Ал зем.Ба црна њих ке да зглади И самрт навек извади. А тад ја на њих нисам пазио Него кроз честу, мучан, газио, Напирућ’ снагом последњом... Ал’ залуд’ борба с судбином Смејала с’ она нада-мном ! XX аЈа шуму прођем, охоли; У том се и дан помоли, Те јатом звезде водиње Уз сјај му нису ходиле. Маглена гора нрозбори. Далеког села ромори Лагано, тихо, избију И димови се небу извију. Потмули тутањ долином Пројури с ветра брзином... Ја седнем — станом слушати, Ал’ он ме с ветром преста кушати. * Ја поглед бацих у округ Знано ми беше све и свуд. Тада ме ужас спопаде. Тек дуго после памет дознаде Тавници да сам опет приспео, Узалуд да сам видео Воћ живе тајне санове Толике да сам данове Муку и чаму сносио. И за што ? Да бих однио У јеку своје младости, Тек божје иозиав сладости, Олободо благо и славе, Уз хучни ромор дубраве, Под црну земњу и туђ крај Тугу за свети завичај, II прекор нада варњивих