Дело

196 Д Е Л 0 Све ума бољка и игра снова, Тавничних печат трагова ! Такав је цветак тавнице; Сам је одраст’о, самице, Блед измеђ’ плоча студени , Те дуго листак рођени Развио ниЈв својих дивота, Чекајућ’ зраке живота. Па много дана протече, Док добра рука притече Те тужно цветак дохвати И међ’ руже га допрати... Миље је жића свуда киптило, Ал’ шта је најзад избило ? Та чим је зора румена Засјала поља студена, Врели су зраци зорице Спржили цветак тавнице... XXII „Тако ј' и мене пакао Крвничког дана пекао. Залуд ја главу уморну У траву скривах сухорну, Њени су суви листићи Трнови били венчићи Мојему челу ватреном, А земља жегом иакленом Лице је моје прииекла. Небом је искра за искром текла, Прамен се магле дизао И с крша небу стизао, А свет је божји, окован, К’о очајањем омотан, Сном тешким, глувим, заспао. И да је барем запао До мене и глас ћукавца; Ил’ црвкут живи скакавца —