Дело

108 Д Е Л 0 Сред воде лежим дубоке, А тајанствено се била Нада-мном тама надвила. Струја се воде ледене У груди моје огњене Жуборећ’ лако слевала II вечној же!)И посму певала... Од сна сам само страхов’о За ово жиће слатко и ново... Нада-мном горе, писином, Вал се је о вал био с милином, А сунце слађе месеца Светлом их зраком пресеца... Рибица јата малена Играху кроз зрак, шарена. Једне се сећам измеђ’ њих, Мени се хтела умилит’. Накит јој беше осо ит Низ леђа крњушт злаћана. Над главом мојом, млађана, Она се често наднела И у зеленом оку д нела Дубок и нежан — тужан глед .. Чудан ми беше цео свет : Чудне би речи шапут’о Њен сребрн гласак на ухо Па пев о и опет замук’о. Он збораше : „Чедо моје, Буд’ ми овде нада ; Ту, у води, живот поје Има мира, хлада. „Моје ће ти сестре до!)И, Да им игра дивна Развесели твоје очи Да ти духа силна.