Дело

А оно лепо девојче опет је крај Хајрије: размршује јој замршену свилу, и навезе јој малом руком својом на червету гонџе-ђуле. Да Хајрија Али-бега воли, да ли бп допустила да туђа рука додирне свилу, којом му она чевре везе ? Не би, јер она је Туркиња те зна ове речи : «Ма који листић погледало драго моје — моје су га очи гледале, моје су га руке везле. 0д Мејрем-хануме сврнух једној својој познаници, Фатимехануми. Она шијаше мушку бурунџук кошуљу. — Оирости, морам да радим, рече ми кад седосмо. Ово је кошуља за чеиз ; номажем Хајрије-хануми — адет је. Ми шијемо а она... Како ли јој је срцу ?... Има овде једна ханума, лепа и поносита. Из Истамбола је; а дође у Ниш, послом, пре шест месеца, па... Клања све једнако, моли Алаха за душу, а душе нема. Јеси ли видела како је невеста ослабила ? Јеси ли иознала да је тужна ?... Ослабила је, гужна је — не воли Али-бега, но воли сина оне поношљиве истамболске беговице. А она, бездушна, не даде сину да је узме — Сирота Хајрија! Али кажи ми, ханум, чије је оно леио девојче, што га видех код невесте и нре п данас ? — Сестра момчета за којим она гори, умире ; не може жнвети с Али-бегом, видећеш .. Грдан је грех не дати девојку оному кога милује, у мусафу је, веле, овако наиисано. — Можда тај Стамболија не би Хајрију ? — Би. Виде је једном у нроласку крај одшкринуте порте и трипут кроз нробушен дувар из авлије мојега брата. Момчадија се сваком шејтанлуку (^аволству) досети, а девојка не мора се крити, као жена ; и ако је види мушко пко нема греха није нића ли (венчана). — А да ли се кадгод норазговараше ? — Не знам, може бити... Заволе је и каза мојему брату, а он каза мени. Одох и номенух беговици, а она се осече на мене: — Шта зборит, ханум!? Зар моје учено дете да узме иеписмену девојку?! Она није за Стамболију, него за Нишлију. Хајредин-Хасан-бегова сестрица много воли Хајријехануму, а п Х&јрија њу. Од мене Хајрије-хапум не крнје ништа, па ни то: да истамболскога бега много милује. Сестрпци му