Дело

ИИСМА ИЗ НИША 217 .Милујем ге, робујем ти од земан’: „Итма бана џеврп, џсфз, севдг’м аман!“ # .Ветар ниха росни листак зелени „Вечито јб луди ђонил!) у мени; „ ,Од тебе ми срце неће, све замап: .Итма бана џеврн, џеФа, севдг’м аман!“ ' Напред су корачале свирачнце, за свирачицама две хануме од оних шест, па опет две. Ове су ухватиле невесту више лактова, воде је Она корача тихо, неспгурно : нитп се вије, нити се нија — и ако се у песми вели; наггротив, укрућена је; руке су јој скрштене, очи оборене, склопљене. Да је не воде, ићи им не би могла — не види И за невестом су две од онпх шест, па деца и измечике. Одведоше је гошћама. Була је било много, у три реда па и четири. Једне су седеле на миндерлуцима. што опточаваху целу пространу одају, сем онога краја где су врата, хамамлук и долапи; друге код њихових нога на шиљтетима; треће, најмлађе, и деца на шарену ћилиму. Одело им је разнобојно; лица набељена; очи веселе. Чим се указа невеета, све устадоше; а кад је оне две зауставише, поседаше. Мало, иа је поведоше од једнс хануме до друге, редом, по старешинству, које се у њих, у оваким приликама, гледа по годинама а не по богатству и друштве ном иоложају. Једна јој иридржаваше иече, а она се тихо са* вија : лева јој је рука испод недара, десном се прихвата деснице, коју смерно додирне усиама и челом. Приведоше је милој мајци њеној ; она, опазпло се, затречта и додирну јој уснама руку и — ногу. Мајка јој зајеца, све се хануме заплакаше. И децу је љубила у-руку. Доведоше је менп. Не хте ми пољубити руке — рукова се. Погледах у ону јузбашиницу. Погоди, ариФ ') штс1 хоћу, те рече : — Ми те милујемо; а невеста па кол’ко те милује — манп се, ама знаш, неје си адет .. — Погађам. Није адет да љубите руку... како нас оно ви зовете ?

- - • 'Г ') .Ђубав. 2) Онај који добро ц лако схвата, разумева; познавалац.