Дело

НА БОЖИЈУ БЈЕРУ 24‘> Ја се осмјехнух. — Ама зар неби ? — Деби, луше ми. Ја сам на божију вјеру агу Муштовића прбвео кроз чету Стојана Ковачевића, па му ни длака Фалила ни]е, а Муштовић ми био крвопија. — И баш си га провео ? — Јесам. Ја извадих духанску кутију, те је пружих Спасоју. — Де запали, па ми причај ! — рекох му Он полахко извади духана, напуни лулу, па превуче руком преко лијевога брка. — Ево како је то било, — рече... Једне вечери сједим ја са стопаницом,1) па се разговарамо, баш ’вако ко ово сада ми Док неко куцну на врата. — Ко је ? — запитах ја. — Ја сам .. — Ко си ти ? — Ага из Мостара... Ја мишљах, да је то мој ага Ћатић, па рекох жени да отвори Ама јес ! Нит’ је то Ћатић, ни Ћатића брат, него некакав велик Турчин, ођевен к’о најбо.ки бег — СмиЈем ли тамо ? — упита. — Смијеш. — Је ли вјера ? — Тврда. — Баш ? — Чиста божја вјера. Он ул»езе. Бијаше наоружан до зуба, на одмах остави оружје и сједе. — Ти си из Мостара ? — упитах ја. — Јесам. — А ђе иђеш ? * — Ама у Гацко, па ево сврнух овђе. Не знам ни ко си ни како си, ама к’о миш.нах, да ћеш ме примит’... Знаш, иш’о би ја и по ноћи, ама чујем, да је овуда Стојан Ковачевић. V Жена.