Дело

274 Д Е А 0 сама ова девојка не зна како је мила. И ово је још више припомагало да њена лепота опчини усхићеног младића. П бујна дивна коса, иод чијом је тежином чисто падала девојчина глава, и младеж на образу, заруменелом од црвенила које притицаше кроз нежну кожу , и малене, на прсима сложене , лепе руке, кроз које се прозираху плаве жилице, и само одело: црна кашмирска хањина, припијена уз нежви јој сухоњави струк — све је, чинило му се, имало печат особите красоте, све је међу собом хармонисало , сливајући се у један угисак племените, господствене лепоте, чистоте и непорочности. Мисао да може бити буди каквог несавршенства у ове девојко није, разуме се, ни једанпут Стрепетову долазила у главу. Обрадован што је Коврова заподела препирку с Черником, и што је оишга пажња бпла обраћена на говорнике, он се, ослушкујући препирку. слободно сладио Римом Михајловном, тачније: молио се у себи Богу за њу. И кад би у том тренутку усхићеног мотрења Стрепетову казали да у побожном осећању, које га је изненада обузело, знатну улогу игра и бесвесни осећајни нагон, који је ћудњиво мзабрао баш ову девојку за остварење неодређених снова н машта пробуђене страсти, он би умро од стида, сматрајући себе за највећег ниткова под небом. Кад би му прорекли да ће се у њему некада распалити жеља да .вуби руке, очи, да се прилепи уснама саме ове „мадоне ,и он би, ужаснут, одбио ово прорицање као немогућно светотатство. Тако се девичански помаљала зора прве љубави у невином срцу младићеву. У свом несебичном клањању створеном божанству он још нпје опажао да .пубав почиње. Он се само на једанпут сетио да му до сада ниједна жена, сем матере, није уливала тако свету пошту. Сада се на једном нашла и друга жена. Изненадно питање Коврово изненади Стрепетова. Он одговараше расејано, као да се пренуо из сањарија. Ви, чини ми се, нисте ни слушалп нашу препирку, Павле Сергијевићу ? О чем сте почели сањати? — смејући се испитиваше Надежда Васиљевна.