Дело

— Па зато, што се ето те госпође-доктори боје живота, чисто се крију од њега иза својих књига. У осталом, сами ћете увидети зашто их треба грдити, кад изближе познате ове пустињице. Ви се ето, јамачно, не бојите живота ? — Ја ? — понови он. — Чини ми се, не бојим се ! — И не мислите да сте обезбеђени од претераннх одушев.вавања, као многи други ?... — То је на мој рачун ! — осмехну се млади лекар. — II на наш ! — прозбори Вењецка. — Па зар је без одушевњавања могућан живот ? — ватрено запита Стрепетов. — Браво, браво, Павле Сергијевићу ! Мп се, значи, слажемо. Ја сам баш сад то проиоведала, али је мој глас — глас онога што вапије у пустињи. Помозите ми бар Ви ! — Одушевњавати се поштоване госпође, мислим, није грех, особито у младо доба, — поче доктор Черник, иогледајући у часовник. — У свако доба , докгоре, у свако! — прекиде га Коврова — Леио: у свако, ако Вам је по воњи. Али, разуме се, свачим сем љубави. Позна је страст исто што и увело цвеће! — паново се уплете Коврова. — И с тим сам се готов слежити, Надежда Васиљевна! Боље никад, него позно ? Ви сте, чини ми се, тако световали ? — Тако, докторе, тако. — Врло добро. Послушаћу Ваш савет и нећу се одушевљавати. Али ја нисам то хтео. Ја сам хтео казати, ако одушевљавати се није грех, онда јо седетп тако дуго за столом — правн злочин. Већ је један час. А Вера Александровна треба у осам часова да идс у болницу. — Имаћу времена да се наспавам. — То значи да он сам жели спавати ! — узвикну Коврова. % • — Време је, време. Ја такође треба сутра око девет часова да идем на дежурство ! — помену, са своје стране, Петровп подиже се с места. — Ех, Ви. Бојите се да не нзгубите један час од спавања ! — прекорн га Надежда Васиљевна.