Дело

278 Д Е Л 0 Место позива Рима се Михајловна извести из којих предмета он даје приватне часове. — Ја сам... математичар ! — одговори он, зачуђен неочекиваним питањем. — Можда ћу гдегод разабрати за какву кондицију, па ћу Взм јавити ! — објасни Рима Мнхајловча мДакле зато је питала!® II Отрепетов тако узбуђено, тако јако стеже руку девојци, да се она мало намршти од бола. Њега веома дирну ово сауI чешће, алп би ипак био много срећнији, да му је место тога казала само једну реч : „Дођн ге"! Он се враћао кући пешке, пун утисака, веома расположен. Мисли о Рими Михајловној обузеле га свега, и он им се радосно и слободно предаваше, као пливач топлим валовима, присећајући се разних израза њена лица, њена гласа с ниским лепим нотама, речи, ингонације њихове, руку, косе, младежа на образу. Слика је њена беснрокидно лебдела пред њим, и срце његово час удараше неисказаном радошћу, час се испуњаваше неисказаном тугом, што ]е увиђао своја несавршенства према савршенствима свога идола. Подижући Рпму Михајловну у висину, он је разуме се, понижавао себе, приписујући девојци толико ума, знања, развитка, моралних особина, колико је само могла измислити најватренија машта зањубњенога младића, који сваку изабраницу свога срца награђује понајпре ореолом духовне леиоте, према свом идеалу. Уздржљивост Риме Михајловне и њено очевидно (како му се чинило) избегавање његова друшгва он је објашњавао својом умном недозрелош1»у. О чем би, у истиии, имала и да говори с њим она, девојка 'тако озбињна, пословима занета? Чпме ои може бити за њу интеросан? И Стрепетова још јаче обузе жеља да чита, да се учи, више да зна, те да заслужи част њене пажње и другарског понашања. Тада ће, можда, она кадгод поделити с њиме своје мпсли и ногледе, увести га у тајне ризнице свога духовног света и затим .. затим — управо ништа више. И то је сасвим дово.шо, да човека учини срећним. Оп и1>ашс улицама не хитајући, чисто шетајући се, и — чудновато ! — сад му се и овај немилостиви Петроград чињаше