Дело

ПРВИ КОРАДЦ 285 младић, прикривајући овим изговором неодо.виву жељу да види Риму Михајловну. У стану владаше тишина. Стрепетов погледа на врата и кроз нјга соба виде Чиркова за писаћим столом ; ђенерал је, као што ое чињаше, писао. Стрепетов погледа на часовник. Остао је још један час и по, и он се журно прихвати да доврши ЋрРГбтуп. После кратког времена из кабинета се зачуше звуци од клавира. Стрепетов се труђаше да не слуша , али чудновати нежни звуци неке њему непознате Бетовенове сонате неосетно му прикиваху пажњу. Он слушаше продужујући рад, али, некако неосетно, перо застаде само собом. Неодређена осећања, час слатка, час тужна, жеља среће и љубавп пспуњаваху му душу, и он се сада сав предаде музици, затворивши очи, занет у чудновате сањарије, међу којима се слика „мадоне” сливаше с главним мотивом , и тешко беше издвојити једно од другога. Он слушаше, и тихо разлегање ових днвних звукова као да откриваше самом њему тајну његове љубави. Пауза која за тим настаде принуди га да се прене. Свирање се покови, али је младић већ писао , трудећи се да не слуша, трудећи се да не мисли о тајни коју је открио. „Нек ова тајна на веки остане тајна !» — одлучи он. Р1 кад најпосле звуци умукоше, већ је било дванаест часова. „Време је довршити.* И Стрепетов понесе у кабинет свој посао, да сазна хоће лн Чирков бити задовољан његовим радом. — Прекрасно, прекрасно. То је боље него што треба! проговори Чпрков, разгледавши прву страну. — И ниједне иогрешке у археолошким терминима. Врло сам Вам захвалан, Павле Сергијевићу! додаде Чирков, који је , видело се, биа сада знатно стншан. Стрепетов се стаде праштати. — Куда то Ви ? — Одмах ћемо доручковати ? — зауставп га Чирков. Али Стрепетов одби. Он се још раније одлучио не остајати. да не бн губио време. — Како хоћете, али само имајте на уму да се у половини првог часа доноси доручак, и ја Вас једном за свагда позивам. Дедо ХШ 19