Дело

СРПСКЕ ШКОЛЕ У СКОНЉАШ КОЈ ЕИАРХНЈИ 297 тежње постаде за турску полптику нрема сриском племсну траднционалне а траднција се меродавни чиниоци у Турској држе чвршће, него лн ма у којој другој земљи. С тога је народу с јужне стране Шара н с ове страпе К&ча-пика било управо иемогућпо стећи право , да му се прнзпа народност. Што је нризнавало егзархнју, званпчним се језиком звало „бугар-м!мет;“ што је остало верно иатријаршнји , називало се „руммилет.к ^аЈ^рбе се није знало и није хтело знати1). Чак се терало тако далеко, 'да су се Србн из Нећи, Призрена, Сјеннце н других места, до којих не допиру претензнје ни најзанесенијих шовиниста бугарских, записнвали у званичним књпгама и у нуФусима као „булгар-милет.“ Пошто им нпје иризнавана народност, Срби нису имали права да се користе правнма, која су у пуној мери уживали Грци и Бугари на основу прнвилегија датих Патријаршнји п Егзархији. Ако би, на нример. хтели отворити своју школу, нашн су сународницн морали: нли да се старају стећи право да се као турски држављани, користе ирописима турског закона о јавној наставп, или да се обраћају нреставнпцима патрнјаршнјским, као својнм духовннм иоглаварпма," којн су им према патријаршијскпм привилегијама могли номоћи. Турци су их категорички одбијалн: натријаршијске владике су нх како где: негде одгуривали, негде нзнгравали, а нпкад пскрено нотпомоглп. Патријаршијске владпке су бпле увек ненскрене у подржавању најоиравданијих српских захтева: нису пм номагалн колико су дужнп бнли номоћн своју паству, да дође до својпх народних школа, а из цркава су избацивали словенске књиге и изгонили словенску службу, где је она била у обичају од сгарина. Низакога више ннје тајна. а нарочнто после скоиљанских догађаја, да је Баселенска Патрнјаршија изгубила право на овај епитет. чнм се ставила у службу Фанариота и велико-грчких аспнрација, које су толнко иростране, да на много честа долазе у сукоб са најоправданпјпм интереснма српског н бугарског народа. У областима, у којнма егзистенцнју српскога народа нико не пориче а о грчком народу нико и не сања, натријаршнјске су се владике ’) У прилог овоме иде једна занимљива анегдота, коју ми је причао г. Петар Костић, дугогодишњн наставнпк Прнзренске Богословије, а сада управитељ Дома Науке у Солуну. „Године 1384. бавио сам се доста дуго у Цариграду, куда сам отишао, данана-* длежном месту порадим, не бих ли како, пошто у царевиип није било ниједне српске штампарије, добио доиуст, да се за српске школе у царевнни могу употребљавати уџбеници штампанп у Београду и Новом Саду, разуме се пошто их ирегледа н одобри турска просветна вдаст. Кад ми је то што сам тражио у начелу одобрено, поднесем цензури на преглед 33 уџбеника, које сам донео са собом, те да их пошто се прегдедају, према учињеним псправкама, оштампам у Београду и ставим -на натпнсном месту. да им је садржину турска власт прегледала и одобрила, да ее ло њима може учити. Међу овим уибенпцима био је и Земљоаис пок. В. Карића, у којем је био натпис : „Српске земље: Србија и Црна Гора.“ Цензор, прочитавши ово, није хтео признати да је Црна Гора ериска држава. .,Црна је Гора, вели, Кара-Даг а није српска држава.“ Није хтео даље признатн да у Маћедонији има Срба, те сам је морао разделити на вилајете битољски и солунски, да бих избегао спомен о Маћедонији , и казати да у њима има и Срба. Али ни то не поможе. „Не могу, говораше ми цензор, допуститн тако штогод, јер би за тако што Егзархија удожила свој протест.“ Једва је пристао пропуститп, д« ц битољском ви.гајету има и Срба.