Дело

ИИСМЛ НЗ ТУРСКЕ 331 Из овога што сам довде рекао, читаоци су могли закључити, у каквнм је рукама бола адмипистративна управа и могли су истом представити себи, каква је та управа могла бпти. Чини ми се, да су излишна сва иоја објашњења. за то Ам нећу пи приступати. Констатоваћу само оволико, да су нредмет ове овакве лицитације нарочиго бплп санџаци, у којима жпви српскп православни парод, као па нр. новопазарски, пришгипсЈШ.ЈЏризренскп, пећски п т. д., као н казе у њпма. Док су у средншту косовског вилајета, у Скопљу, постављане у последње време ва.зије, познати и признати неприступачнп характери одпосно мита и томе нодобног, као Едхем паша н Хиф’з паша (а до њих је било свакојаких), догле су по санџацпма тога вилајета жарилн. харали н отимали онакви агенти ортаћојског газде, какве вам напред описах. Сва је њихова брига бнла да се што више напљачкају, да што више пара нагомилају, а па све остало су заборавилп били. На њих су се угледали били н њихови потчнњени, а на ове још нижи и све до заптнја — све је то лнстом пљачкало и та брига, како да се што јаче награбе и пезанггићеног света наглобе, једино их је занимала. Ред, безбедност и такво зеље, то им је била последња брига. На то оеи никад пису нп помпшљали. Ма да им је то требала битн главна брига, на то су сасвнм и заборавили били, а да је тако било, сведочи и то, што су, поред такве њихове небрижљпвости, цубови (разбојници, глобаџије. пљачкашп, убијце, развратници,1) птд.) узели били толпко маха у вршењу својих недела н злочина, да је то било страшпо чути, а ужасно впдети- II кад је догоревало до ноката, али не услед убистава и глобљења православног становнииггва — на њега је и Бог заборавио од 1878. годнпе на овамо — него услед међусобног тамањења међу тим цубовима, те је ствар долазила и до тога, да се очекивао Формалпи грађански рат, — онда се Висока Порта налазпла прпморана, да у дотичне крајеве шиље своје ванредне комесаре, обично војне команданте, са војском и неограниченом влашћу. Овакве потребе нарочито су се јављале у приштинском, призренском, пећском и пазарском санџаку. Такви ванредни комесари памте се: 1885. године (мушир Вејсељ паша), 1888. године (мушир Геџеб иаша) и 1894. године (Едхем паша). Те ванредне мпсије биле су спутане у четворе нпти. Крајња невоља, а нарочито иаклено стање у'Ђаковици и Малесији, изазвале су потребу да се изашље Вејсељ паша. Оп је донекле успео, п баш кад је требао да крунише своје дело, напшао је пловднвски преврат, којпм.је поводом добио Вејсељ паша наредбу да се креће за Цариград, одакле је одаслат у Дренопоље (Једрене). Крајња је невоља натерала Дариград да изашље Реџеб пашу, човека врло интелигентног и правог патриоту, којијеразумевао потпуно сво.ј задатак и свој положај. Нарочито је он свој поло’) Тако је до дубине душе нокварена она маса дивлшх људи, што се Арнаути зову, да су за своје днчне синове лзмислили и нарочитн назив: цубовн, што се на српка не иоже превести нпкако, у колнко ми је познато.