Дело

Д Е .1 0 Судба народа у писаца је речитп доказ за многе појаве и узроке» а одушевљење је моћно да пх водн до гврђења невероватности, да нх доведе до ређања речи без смисда, те да најзад .у посдедпдама неке љуте казне божје“ потраже објашњења но ком неусиеху, коме стају на иут н .природне стихије“ (I., 224.). Ну при свем том иисци су имали по где где нстаћи своје „ми“ и како мнсле друкчије од осталих, заузимајући нарочиго гледиште, износећи ново мишљсње, ади су баш тамо лоше среће. Оно њихово .али ми мисдимо са свим друкчије“, ко.је доликује дубоким нознаваодима закона историје човечанства, нризнатим научницима, могдо је „са свим“ отнасти, кад за њим долази пајлошије, скроз иогрешно, обрађена најинтереснија иартија њиховога задатка (I. 218.). Тако је и онамо, где дисци говоре о некаквом пљачкашком излету задарског зановедника Камида Орсина 1538. год. а не знају затако просту ствар као што је рат хришћанског савеза с Турцима, у коме суделују и Млечићи (1538.—1540. г.), па пе пристајући уз раздоге г. Мпјатовића о узроку напада и освајања Новог у Боци од стране хришћанског бродовља после иораза код Превесе, нзносе свој „стратегијски раздог“, коме нема места као ни г. Мијатовнћевим. Кад се зна ко је био тада шпански влададац; кад се зна за доше односе мдетачке реиубдике са аустриском владом, којој је на челу бпло исто дице које и у Шпанији ; кад се зна да је тај нстн почео водитн тајне преговоре с Турцима о миру само да нанесе штете Мдечићима; и најзад кад се зна да су Шпанци много пута покушавали у XVI. в. да се докопају ма ког било града и које бидо тачке у приморју јадранског мора — онда ,је јасно да је наиад на Нови био искључиво жеља Шпанаца, те су се ннсци могли уздржати од истицања свог мишљења (I. 435., 436.). Не можемо пропустити а да не обратимо пажњу још наједну око.1ноСТ. Свак онај, што тежи да унесе ираве светлости у решење иитања из ирошлости. мора бити искрен, нарочито у позајмици мисли и гра/је. Писцн се нису држали тог основног правида у иисању историских раснрава, кад су написалн оно нспод лпннје на 460. стр. I. књ. Њпма пије била нозиата нн једна од свих оннх историја о ускоцима ссњским. што се види из свега скроз ногрешног излагања Факата п њихових објашњења што се одиосе на ускоке! Нису обавешгени ни о ономе шго наводе, греше на сваком кораку, а ири свем том истичу своје погледе. Да су на нример разгледали 'ћлорентннчеву дијалошку историју сењских ускока, нашди би објашњења за много што шта, и тада им војвода Ђура Даничић, о ком причају на 504. стр. I. књ. не би изашао онако престар, јер је онамо реч о оцу н сину истога имепа; тада не бн наводили на 554. стр. своје 1 књ. оно чега нема у тексту, нитн опе носдедње редове испод линије на 496. сгр., који такође не одговарају тексту. Требало ,је да су иисци знади шта значп наводити речи туђе под зпаком навода, па не би веровали ниСмичнкласу за његов цитат из II књ. Нгу. рох-јеаН стр. 99.—110., пити би изоставплн оне неколпке Смичикласове рсчи, чнме .је измењепо значење њихово