Дело

1110 8«Н ном и Лазарицом ! Није сваки за го рођен. Ја, бар, нисам... .Алн треба бптн јуиак! Уф! — II он хтеде да се разјуначи, али ухвати га нека језа оздо, из дубина, пз самих костију, н онази да му закуца зечје срце“... У тој н такој недоумици п колебању, Кића ее кренуо из варошице, где је била среска канцеларнја и где ,је он видео сав онај тутањ и урнебсс. Ишао .је путем као иекп кривац, који се бојн од своје савести н иреза од сваког и најмањег шушња. Није му ни падало на ум, да је он још нека снла н власг, н кад га је Стојаднн Пошурлпћ срео на путу п ухватио за руку, он је изгледао као злочинац. кога су ухватнлп на злу делу. Више инстннктивно и несвесно пошао је он са Стојадином, икадје ноново стнгао нод кров чича Јеротијеве Задруге, он се само толико разабрао, да је једва могао нромуцати : „Опрости гБеко'А — псто као што бунован човек трљањем очију растерује какав ружан сан. Кад сс ова ирнповетка прочита до краја. онда Кића однста изгледа као човек, који је сањао, па се од један пут пробудио. То долазн, наравно, отуда, што у опште, а особито при завршетку, нема довољно радње, која би потпупо мотивисала носледње иостунке Кпћппе н тако конзеквентно нзвела карактер главног .јунака у ириповетцн. С тога и цело прнповедање лпчи више на слнкање поједпних момената, на голо и мртво набрајање поједпних догађаја без везе, него на каузално прожету п жнву радњу једне органске целине, ко.ју требада нам да једна ириповетка. Та главиа мана пишчева огледа се и у спољашњој Форми обраде, у оиом нанрасиом завршетку, који не задовољава. Међу тпм, у многом другом погледу, ова је приповетка доста ваљана п документпра пишчев дар на овом пољу. Понеке епнзоде су управо изврсне, а п карактерн су већнном добро п верно погођени. II канетан Снасоје Жеравпца и његова .јача половиеа, као н Продап /Кмурић п сва она остала ситнеж и тевабија од њиховпх пришинетаља су одиста истннски израз тинова, какве и данас сретате иа сваком кораку. Интересни и добро погођени су и тппови : Никпте Виднћа и Тиме Тимића сеоског ,двоката“ н ако би можда, било потребно, , да је на њнх набацано мало впше боје, јер су то најснмнтоматпчнпјо нојаве у сеоском политизирању, какво .је донео нови државни живот у Србијп. Чича Јеротије, бата Мојсило н т. д. су опет прави тииови поштеннх сељана п честнтих људн н домаћнна, којих је главна одлика частан рад, примерно повашање п ннчим неокаљано поштење. Пзмеђу појединих епнзода особпто се нстичу ваљаношћу у обради п уметничким пзвођењем: гозба код Сиас(»ја Жеравнце ,среског“ н лнмунација нред госгионицом Симе Кезуна. >’ њнма су са доста вештине опнсане две разлпчите стране једне нстс нојаве. Други један особнто интересан контраст дају нам одељцн : ручак у кући Миликпћа п госго- нање чпча Је]штијсво у Стојаднна Ношурлића, у којега се неиосредно, а отуд јаснпје н оштрије, нстиче карактеристика двају супротних елеменага у сувременом развићу Србије. Особнто лене н инструктивне у том но- ^ гледу су епнзодпце задиркивање бата Мојсила од стране „иреставника.