Дело

407 ПРВ11 КОРА1Џ1 из горкога искуства, ^осле лекције коју му је дала домаћица, оборивши сву кривицу на н> због давања новаца. Из ходника се чу шкрипа врата што се отвараху. Јамачно Федор Петровић ! — рече Ипат Никитпћ, промаљајући у ходник своју белуњаву ошишану главу. Он- се одмах међутим обрнуо назад и, притварајући врата, рече' оојажљивим, тајанственим шапатом : — Наше се госиође вратпле... Ана Ивановна с Теничком. Одмах затпм чуше се кораци и шуштање хањина. —■ Срећан вам останак, Павле Сергијевићу... Треба пћи на станицу. Колико је на вашем часовнику ? Стрепетов одговори. — Већ је време ! — немирно прозбори, сакривајући се иза врата. Није прошао ни минут кад се из ходника зачу оштри глас Ане Ивановне : — А ти. ленштино, зар не мислиш данас ићи на станицу? — Идем, идем! Не узнемирујте се, Ана Ивановна ! — допре до уха Стрепетовљева роиски одговор Ипата Никитића. II све се ућута. Стрепетов се одлучи да сачека Галанина и, чекајући га, узе са стола књигу и поче читати; с времена на време прскидао би читање и, ослушкујући, бојаж.виво ногледао у врага. «Да ли ће ући Теничка или неће ?" И ако се одсудно одлучио дати на знање девојцп да према њој не гаји никаквих осећаја (а то је сматрао за неизоставну дужност и према Тенички и према себи самоме), Стрепетов је осећао велику узбуђеност, очекујући објашњење којега мора бити, како мишљаше, ако дође Теничка, и желео је малодушно, треба признати, да она и не дође. Прође десет минута. Стрепетов се већ умирио, кад се врата тихо отворише, и 1еничка, весела, радосна и сва блажена, као тичица, улете у собу. Увеличана церемонијалност у иоздрављању, озбиљност лица младићева одмах збунише Теничку. Веселости и слободе нестаде у тренутку. Она баци плашљив, испитивачкп ноглед пла вих јој очица, и, обарајући их, рече тихим пониженим гласом: — Ви се срдите, што сам јуче долазила вашој кући, ГЈавле Сергијевићу ?