Дело

објашњења и нађе се у глупом гшложају проиалога динломата, кад с§ најпосле појави Галанин и весео, сав блажен, стаде грлити, Стренетова р радосннм смехом. —- Добили сте часове, младићу. Тридесет рубања месечно. Свак.ога дана, осем нразпика по два часа дневно учити математ^]ци, сина новога мога патрона, адвоката Зењенецкога. Што се тиче часова, удесите с његовом благоверном. Они су добри њуди. Стрепетов стаде захваљиватн, алн му Галанин не даде дање, п сам весело настави : Честитајте и мени, Павле Сергијевићу. Од сутрашњега дана и ја имам место. Сто рубања месечно... Само пиши, како Ипат вели, «касације.” Мало пре сам једну однео , добио сам за њу двадесет и пет рубања, и сем тога узео сам унапред 60 за прве своје иотребе. Погледајте ! И, скинув капут, Галанин се указа пред Стрепетовим у новом црном оделу. Сад сам пристојно одеван, а Код Корпуса сам се оденуо. Без тога се не може у новој служби. А уз то и мој патрон воли солидност у оделу. Кад би се к њему још додала и бела марама, онда сам ти ја те још какав адвокатскп приправник. Сутра ћу везати белу мараму и ићи да у свој својој великолепности пишем „касације!” — говораше Галанин, гушећи се својим громким, добродушним смехом. — Већ ми је Ипат Никитић доставно своје претпоставке. — Доставио ? И, наравно , много напричао о моме дару ? — настави Галанин, седајући поред Стрепетова. — Фплософ Ипат много цени тај дар и не би био с раскпда сутра да ме одредп за министра правде. — И само да знате како се радовао због Вас ! — Није ни чудо. Та он је добричина, тај несрећии Ипат. Ми смо пријатељи. Само се кадшто свадимо због „намештаја.” Сада у осталом неће бити ни тих свађа. Обећао је да ће мп набавпти цео сто, по туцета јаких столица и уредити „ирави салон”. А не бисте ли хтели да се заједно трујемо котлетима? — упита Галанин. — Или да одемо к Палкину; ја сам сод богат! — осмехну се Галанин. Стрепетов одрече. Морао је у четири часа бити код куће.